Избегличке виртуалне игре

Ја и она уз вечеру причамо како сутра, како зарадити за ручак. "Сутра морам опет да идем у п.м.",рекох, "и морам редовно клинирати у просторима где ми одреде". Јучер сам клинирао позориште; не позориште, клинирао сам позоришне просторије. Прекрасна нова дворана, око неких 500 плавих плишаних седишта.

Испред позорница с низом разнобојних рефлектора. Покретних завеса, некаквог илузионог материјала, невероватних сена за буђење илузија.

Престао сам да "клинирам", погасио светла, сео у задње седиште амфитеатра, проматрао неко време празну позорницу. Онда сам почео да режирам своје приче.

Први актер бићу ја. Појавићу се када притиснем дугме електронске завесе. Она ће да се отвори само толико да ме виде: "Поштована публико", говорим празним седиштима,"ево, управо сам стигао у Америку из Ислама Грчког“.

Не, то није Хелада, то је једно убого православно село испод Велебита, поред мора, на домаку Ватикана. На тој православној ветрометини родише ме Стеван и Милица. Имао сам деда Михаила и бабу Перу. Они су породили Стевана и Ђурђију. Михаила је породио прађед Шеле, (могуће да је био шепав па су га и
прозвали тим именом). Моје даљње сећање не достиже породично порекло. Трагао сам по гробљима Далмације, Лике , Баније и Кордуна не би ли пронашао изгубљене корене.

Где год сам завирио било је ћирилицом исписано: Стеван и Милица, Михаило и Пера, њхови родитељи и родитељи њихових родитеља.

Негде лупнуше врата и пренуше ме из сањарија. Прихватам се метле - није згодно да те супервајзер затекне у сањарењу - треба зарадити својих 10 долара овај сат. Окренем се, нигде никог. Изгледа да ми се само причинило. Можда је то само заостала бура у сећању, која зими силази с Велебита и лупа у прозоре.

"Директоре, ноћас је бура полупала прозор на задњој учионици", рече ми баба Љуба, наша чистачица. То је било тамо у нашој школи одакле су нас протерали. (Чујем баба Љуба је умрла негде у избеглиштву.)

Не појављује се мој следећи актер, не отвара се позорница, чујем му глас иза дебелих завеса. Препознајем га, то је Марко, старац у дубоким годинама: "... бемти три суђена дана", тако је говорио, "где сте ме довели..." Остао је сам у нашем засеоку кад су нас бомбардовали и прогонили. Одведен је на Крк међу остале заробљене цивиле.

"Имао сам коња да га Крајина таквог није имала", причао је осталима. Није мислио на ново'основану државу Крајину. То му је била узречица од давнина.

"Крајина?!", издере се хрватски бојовник и маши се за калашњиков. Марко зграби гвоздене виле и ступи у одбрану.

Нису га убили тога дана; убијен је негде у Јадовну.

Неко се у близини накашљао. Пренем се, чујем песму: "Буковицо, мој дебели ладе, што у теби лепе цуре раде...", то ми допире с позорнице. Та ми пасторала лебди по читавој сали. Онда опет чујем кашаљ, прекиде ми позориште.

"Ђовани", (тако ме зову овде у Обећаној земљи), "Lets go to new Gym to mop the floor, one of student vomited, he overdoze, perhaps".

"OK, I go."

Упртим метлу, мокре крпе и моју недовршену позоришну игру. Ваља обавити посао и зарадити својих 10 долара.

Ј.... позориште, ј...ш виртуалне игре.