Izbegličke virtualne igre

Ja i ona uz večeru pričamo kako sutra, kako zaraditi za ručak. "Sutra moram opet da idem u p.m.",rekoh, "i moram redovno klinirati u prostorima gde mi odrede". Jučer sam klinirao pozorište; ne pozorište, klinirao sam pozorišne prostorije. Prekrasna nova dvorana, oko nekih 500 plavih plišanih sedišta.

Ispred pozornica s nizom raznobojnih reflektora. Pokretnih zavesa, nekakvog iluzionog materijala, neverovatnih sena za buđenje iluzija.

Prestao sam da "kliniram", pogasio svetla, seo u zadnje sedište amfiteatra, promatrao neko vreme praznu pozornicu. Onda sam počeo da režiram svoje priče.

Prvi akter biću ja. Pojaviću se kada pritisnem dugme elektronske zavese. Ona će da se otvori samo toliko da me vide: "Poštovana publiko", govorim praznim sedištima,"evo, upravo sam stigao u Ameriku iz Islama Grčkog“.

Ne, to nije Helada, to je jedno ubogo pravoslavno selo ispod Velebita, pored mora, na domaku Vatikana. Na toj pravoslavnoj vetrometini rodiše me Stevan i Milica. Imao sam deda Mihaila i babu Peru. Oni su porodili Stevana i Đurđiju. Mihaila je porodio prađed Šele, (moguće da je bio šepav pa su ga i
prozvali tim imenom). Moje daljnje sećanje ne dostiže porodično poreklo. Tragao sam po grobljima Dalmacije, Like , Banije i Korduna ne bi li pronašao izgubljene korene.

Gde god sam zavirio bilo je ćirilicom ispisano: Stevan i Milica, Mihailo i Pera, njhovi roditelji i roditelji njihovih roditelja.

Negde lupnuše vrata i prenuše me iz sanjarija. Prihvatam se metle - nije zgodno da te supervajzer zatekne u sanjarenju - treba zaraditi svojih 10 dolara ovaj sat. Okrenem se, nigde nikog. Izgleda da mi se samo pričinilo. Možda je to samo zaostala bura u sećanju, koja zimi silazi s Velebita i lupa u prozore.

"Direktore, noćas je bura polupala prozor na zadnjoj učionici", reče mi baba Ljuba, naša čistačica. To je bilo tamo u našoj školi odakle su nas proterali. (Čujem baba Ljuba je umrla negde u izbeglištvu.)

Ne pojavljuje se moj sledeći akter, ne otvara se pozornica, čujem mu glas iza debelih zavesa. Prepoznajem ga, to je Marko, starac u dubokim godinama: "... bemti tri suđena dana", tako je govorio, "gde ste me doveli..." Ostao je sam u našem zaseoku kad su nas bombardovali i progonili. Odveden je na Krk među ostale zarobljene civile.

"Imao sam konja da ga Krajina takvog nije imala", pričao je ostalima. Nije mislio na novo'osnovanu državu Krajinu. To mu je bila uzrečica od davnina.

"Krajina?!", izdere se hrvatski bojovnik i maši se za kalašnjikov. Marko zgrabi gvozdene vile i stupi u odbranu.

Nisu ga ubili toga dana; ubijen je negde u Jadovnu.

Neko se u blizini nakašljao. Prenem se, čujem pesmu: "Bukovico, moj debeli lade, što u tebi lepe cure rade...", to mi dopire s pozornice. Ta mi pastorala lebdi po čitavoj sali. Onda opet čujem kašalj, prekide mi pozorište.

"Đovani", (tako me zovu ovde u Obećanoj zemlji), "Lets go to new Gym to mop the floor, one of student vomited, he overdoze, perhaps".

"OK, I go."

Uprtim metlu, mokre krpe i moju nedovršenu pozorišnu igru. Valja obaviti posao i zaraditi svojih 10 dolara.

J.... pozorište, j...š virtualne igre.