Путовање с Аурором

С нашим посланицима, по свој прилици, нема неизвесности – што ће рећи нема пријатних изненађења. Прва овогодишња седница Народне скупштине почела је са два сата закашњења (наводно због претходног договарања по одборима), а прва два сата пленума (пре стизања до дневног реда) опет су протекла у међусобним прегањањима, оптуживањима, вређањима...

На ову ситуацију може се реаговати двојако: као грађанин и као ТВ гледалац.

Посматрано из прве позиције, расте уверење да би, колико и нови пословник (ако се и кад се усвоји) већем учинку заседања допринело и укидање директних ТВ преноса. Мање би штете било по демократију а више користи по опасно нарушену ефикасност рада. Кад у њој не би било ТВ камера, скупштинска сала би мање била употребљавана као позорница за страначке игроказе намењене широкој јавности, а више као радни простор за доношење државничких одлука у виду закона. У том случају говорница би мање била мегафон усмерен ка уху бирачког тела, а више микрофон за конструктивну комуникацију са људима око себе који су сви једни другима колеге управо сходно исказаној вољи бирача.

Из угла ТВ гледаоца, застоји и паузе у директним преносима добро су дошли. Изостанком ове врсте програма која, по статистикама, ионако има малу гледаност, отвара се простор за обиље разноврсних и занимљивих емисија – по правилу из света науке, образовања, уметности. Збир оних који у преподневне и ранопоподневне сате гледају дечји и школски програм, путописе, серије о животињама, етнолошке и еколошке репортаже, снимке концерата класичне музике, „Супер приче”, „Сениор клуб”, „Бардове театра”, „Разоткривање заборава”, „Осма врата”... у збиру је свакако већи од оних који су зависници од радикалско-напредњачко-народњачко-либерално-демократског ријалити шоуа.

Тако је, као неочекивана посластица, у понедељак пре подне уместо Скупштине сервирана Аурора. У најбољем маниру Би-би-сијевог документаризма гледалац је био вођен трагом беле медведице и њеног мечета који су, током пет месеци праћења, превалили пет хиљада километара у борби за опстанак. С неограниченом посвећеношћу свом научничком истраживачком циљу и уз прворазредан репортерски нерв радозналих и смелих сниматеља, срочена је жанровски слојевита ТВ прича. Био је то истовремено опис лепота, чуда и тајни природе, с узбуђујућим снимцима обрушавања глечера или израњања блиставих црних шкриљаца испод блештаве белине леда, као и документ о живахном свету птица, риба, фока, моржева који обитавају надомак Северног пола. Али, више од свега – истинска драма с напетим заплетом, Аурориним напором да сачува младунче од суровости арктичке зиме, сталне несташице хране, огромних насртљивих мужјака.

Усхићење с којим су аутори емисије из циклуса „Необична путовања” доживели своје „дружење” с Аурором пренело се на гледаоца, учврстивши му жељу да овакве емисије што ређе испадају из ТВ понуде као колатерална штета директних преноса дугих седница кратког домета.