Наслеђено сећање на сцени

Лозница – Позоришна представа „Под крилима милосрдног анђела”, према тексту и у режији театролога Предрага Митровића, изведена je у Вуковом дому културе у Лозници и отворила једно од најосетљивијих поглавља савремене српске историје, а то је бомбардовање НАТО-а и његове дуготрајне последице. Овај сценски чин, настао у оквиру Драмског студија „Вук” и Аматерског позоришта КУД „Караџић”, добија посебну тежину управо због чињенице да га изводе млади људи, већином рођени након 1999. године.

Кроз њихову глумачку интерпретацију, страдање и бол не остају историјска чињеница, већ постају унутрашње проживљено искуство, као научено, наслеђено и дубоко промишљено. Представа не реконструише само догађаје документарно већ их преводи у језик симболике, тишине и ломова појединца, постављајући питања о памћењу, одговорности и милосрђу.

Сценски израз ослања се на јасну библијску вертикалу, ојачану цитатом из Открoвења: „Достојно је јагње које је заклано да прими силу и богатство и премудрост и част и славу и благослов”, који представља моралну и духовну осу драме. Тај слој не нуди утеху, већ позива на промишљање жртве и смисла страдања у свету који се, чини се, још увек опоравља од сопствених рана.

У представи играју Јована Сандић, Немања Митровић, Сања Капетановић, Момчило Костић, Александар Петровић, Виктор Секулић, Милица Димитријевић и Тања Секулић. Њихова игра је сведена, концентрисана и лишена патетике, што додатно појачава утисак искрености и унутрашње снаге сценског говора.

Извођењу је присуствовао и заменик градоначелника Петар Гавриловић, који је истакао да Лозница пружа континуирану подршку културном стваралаштву, са нагласком на ангажовање младих у настанку нових уметничких садржаја.

Посебан утисак после представе изнео је Лозничанин др Милош Радојчић, оценивши да је сценско извођење сада сигурније, снажније и уверљивије него приликом претходног гледања, уз напомену да је изненадило што сала није била испуњена до последњег места. Тај утисак остаје као тихи позив публици да се врати темама које нису лаке, али јесу неопходне јер позориште, управо у таквим тренуцима, преузима улогу савести заједнице.