Божићна даривања

Спокојство се не може наћи ни у раду, ни у задовољству, ни у свету, ни у манастиру већ само у души својој, рекао је енглески писац Вилијам Самерсет Мом. Било да је верник или не, човек увек жуди за тим да пронађе мир у себи. Некад га је тешко достићи, јер много је жудњи у нама које доносе немир док се не испуне, али искуство многих показује да је управо Божић празник који нам на дар доноси спокојство, чак и у ситуацијама кад мислимо да га више никада нећемо достићи. Можда тада заиста утишају своје зле мисли и они који их редовно имају на свом тужном „животном менију”, можда мало посустану и они који вечно смишљају ситне или крупне пакости другима иза леђа, можда тог дана заиста готово нико нема лоше мисли, што се неминовно осети у енергији која кружи око нас.

Нема сумње да су управо мисли најважније у целој стратегији прославе Божића која подразумева породична окупљања, украсе, јелку, гозбу и неизоставне поклоне. Али да ни ово друго није занемарљиво, показује нам норвешка књижевница Сесилије Енгер која се стицајем околности упустила у проучавање божићних поклона што је резултирало књигом „Мајчини дарови”, недавно објављеном и код нас у издању куће „Албатрос плус” у преводу Бојане Максимовић. Када је њена мајка због болести смештена у дом, ауторка књиге је пронашла читав свежањ мајчиних листова са списковима божићних поклона које је даривала током четири деценије, од 1963. до 2003. године – породици, пријатељима, рођацима, комшијама... Тиме се отворило ново поглавље у ауторкином животу, које је преточено у ову награђивану аутобиографску књигу.

Полазећи од тих уписаних божићних поклона, Сесилије Енгер је описала историјат своје породице која сеже далеко у прошлост до краја 19. века. Говорећи о даровима, губицима и сећањима, о пориву да се заустави време и покушају да се блиске приче и особе отргну од заборава, роман приказује колоплет људских судбина, али и даје културну историју норвешког друштва од 1963. до почетка новог миленијума. Одгонетајући поруку дарова и друштвени значај чина даривања, ауторка одговоре тражи у антрополошким огледима, у стиховима старонордијске Поетске Еде, у Рилкеовим есејима и у доживљају стварности.

„Клижење кажипрста низ списак поклона из седамдесетих година истоветно је низању перли прича на једну бескрајну струну, бројаницу која се премеће по прстима до краја живота”, пише Сесилије Енгер док урања у листу поклона 1970. године када је пошла у школу и када је њена мајка списку оних којима треба припремити божићни поклон уврстила и њену учитељицу. Учитељица је добила столњак који је Сесилије сашила. Столњаци, капе и рукавице, књиге поезије, плоче, слике – то је доминирало у поклонима тих година и ауторка романа запажа колико су данашњи поклони које она купује својој деци другачији.

Сећа се породичних окупљања у детињству у кући баке и деде, када је имала привилегију да јој деда рецитује стихове из песме „Глас револуције”: „Дајте ми мушкарце чисте и стамене, чврсте и снажне/Оне који имају стрпљења и воље и који ни за живу главу/ Не би продали моје велике мисли, већ би се до смрти борили за њих.” Деда је наглас изражавао бојазан да у то време ови стихови можда звуче помало фашистички, али да у годинама када су настали заиста нису тако деловали.

„Човек лови ситне светле тренутке и нада се да ће они мрачни отићи у заборав”, пише Сесилије Енгер и цитира и старију сестру своје баке која јој је говорила: „Нико не зна да проживљава најсрећније дане свог живота док их проживљава. Неки људи кажу, када су веома усхићени, да су управо проживели најсрећнији тренутак свог живота, али дубоко у себи верују да тај тренутак још увек није дошао. Мисле да ће у будућности доживети нешто још лепше и срећније. Јер би било ужасно када би ти тако млада знала да ништа никада касније неће бити лепше. Да ће све бити само горе. Зар не?”

И док се у књизи Сесилије Енгер смењују прошлост и садашњост, као и живот њене мајке, некад бунтовнице и неуморне у потрази за правдом, а данас само сенке која вегетира и често не препознаје ни сопствену кћерку, док се нижу разне судбине и ликови, док препознајемо снагу али и крхкост живота, питамо се чему уопште толико зла на овом свету кад су још давно неки паметни људи, попут Питагоре, рекли да „на два начина људи могу да личе на богове – говорећи истину и чинећи добро људима”.