Духовни лек против парадокса

Обично се мисли да су књиге мудре ако су горке, да је песимизам одлика интелектуалаца, да се небеске силе јављају само онима који у сузама једу свој хлеб. То донекле јесте тачно, најпре због тога што је живот стална промена, најтамније је пред свитање, добра времена десиће се онима који пате, ако ни због чега другог, а оно због успостављања равнотеже којој све у космосу тежи. Божићно време једноставне радости, просто због дара живота, због земље, воде и ваздуха, због уметности, књижевности, музике, благих додира и најдивнијих укуса, зрачи из књига којима се сада окрећемо, а једна од њих зове се „Хедонисти” и настала је у садејству два врсна уметника – Сање Домазет, списатељице, новинарке и универзитетске професорке, и Славка Крунића, академског сликара.

Славкове раскошне слике инспирисале су Сањине приче, а поново их је ујединила уредница у „Службеном гласнику” Гордана Милосављевић Стојановић, која у прологу овог дела каже: „Да сам лекар, преписала бих га на рецепт уместо антидепресива. У својству уредника, препоручујем га читаоцима као духовни лек против парадокса, насиља, незнања и бесмисла. Важно је остати хедониста упркос свему.”

И као што су одмах упозорили аутори, „ова књига може да изазове нагли пораст жудње за животом, јер је њена главна промисао да се у животу рачунају само уметност и уживање. Хедонисти дивље, чежњиво, детиње неустрашиво и, каткад, бесрамно бирају естетско уживање, сматрајући да би живот лишен страсти према винима, Еросу, гастрономији, уметности – чистим инкарнацијама божанских сила, био – грешка”. Ове приче уједињују машту и чињенице (Сања Домазет сматра да су протраћене странице од којих нешто не сазнамо), стварне јунаке, велике уметнике, са оним замишљеним, и воде читаоца у велике градове, познате хотеле, попут „Рица”, у тајне вртове жудње за лепотом, за гозбом свих чула.

– „Хедонисти” су сторије које славе радост живота „joue de vivre”, „а њихове јунаке воде френетично убрзана срца и разум који не престаје да плеше”. Приче Сање Домазет дочаравају ужитке Хемингвеја, Одри Хепберн, Мерилин Монро, Коко Шанел, младог Маркеса у загрљају римског лета, приповедају о томе шта се пило у париском „Рицу”, а која су јела служена на тајним гозбама за одабране. „Јунаци ове прозе – славни или увијени у спасоносну свилу анонимности имају заједничку особину: бодлеровски су изабрали хедонизам да не би осећали страшно бреме времена које слама плећа и повија људско биће ка земљи. Јунаци ове књиге шапућу као Шехерезада да треба уживати без предаха, на посебан, нежан, начин – сматра уредница Гордана Милосављевић Стојановић.

У причи „Миротворац у Прустовом апартману” бармен из Рица слуша тиху Хемингвејеву исповест: „У свакој истинској уметности постоји дивља звер – укроћена.. Или неукроћена. Звер у мени је жедна… Стално… Накивао сам…”, каже као литерарни јунак велики писац, па опсује када од бармена сазна да је у време Другог светског рата на његовом месту седео Геринг. „Риц” је у овој причи „музеј носталгије”, Пруст је ту писао „у трагању за изгубљеним временом”, Скот Фицџералд „Блага је ноћ”, а Одри Хепберн љубила Гарија Купера у филму „Љубав поподне”.

Објашњавајући како је настала ова књига, (а ово није прва сарадња двоје уметника, радили су и на књизи „Мале богиње”), Сања Домазет каже:

– Нама се идеја за ’Хедонисте’ просто догодила, као бљесак, на Славковој самосталној изложби у Галерији РТС-а. Беше то неземаљско вече, огроман број људи, ћилибарска измаглица вина лебдела је у ваздуху, као и радост, слике су разговарале бојама, у кичми сам осећала оне издајничке жмарце креације. Онда је наша уредница Гоца једноставно рекла: „Ево вама следеће књиге. О хедонизму и хедонистима.” Славко и ја смо се погледали и помислили исто: следе нам сати, дани најсрећнијих од свих живота, када живимо у упосленој самоћи. Опседнути идејом, наравно. Рад на књизи био је за мене ескапизам, радост, тоњење у републику маште, непатворену – дивљу, ватрену, чежњиву. Понекад су ме приче мало и мучиле, као љубавна чежња. Али, то је тако када ступите међу Славкове слике – дивне, пркосне, спонтане, нежне, опасне. Насликане приче чију је фантастику ваљало одгонетати. Препричати снове са тих метафизичких, моћних лица – сматра Сања Домазет, која каже да верује у Бодлерову мисао да треба увек бити опијен вином, поезијом или врлином, и додаје и то да не верује у „кафкијански пројектоване животе, где су људи тек измучено робље времена”.

– Дакле, ми немамо избора – или да живимо или да имитирамо егзистенцију. Бирам ово прво, индивидуалност, ту слободу која се живи, онако како је то описао Дос Пасосдо – додаје Сања.

У једној од њених приповести, Пазолини излаже своју теорију о животу: „Праве љубави, као и права путовања – никада се не завршавају. Са неких места збиља као да се не враћамо. Ја сам, на пример, остао да лежим крај једног тела у Арђенту…”

Славко Крунић подсећа на то да се неретко, на свим странама света, препуштање уживањима осуђује, или чак изврће као противно верским начелима. По његовом мишљењу, књига „Хедонисти” показује супротно, као што нас је Сања својим причама о хедонизму у најмању руку приближила Богу.

– Почаствован сам овим причама. И захвалан пре свега зато што су делотворне, не ако ми приближе мој рад, већ онда када ми помогну да од њега направим дистанцу. Ово драгоцено одстојање на најбољи начин ми дозвољава довољну дозу рационалности, и пружа простор за већу чулну изоштреност. Имам осећај да су са овим причама јунаци мојих слика стекли своје срећне звезде, на које могу са потпуном сигурношћу да се ослоне. Оваква врста портрета треба да нам осветли идеју да је сваки појединац нека врста подухвата. То доказују и ове приче. Слике је немогуће униформисати. Оне би требало да су ковитлац, у који упадате заједно са јунаком. И ја, попут Љубе Поповића, „маштам о истини на сликама, које су у супротности са њом”. Фрагменти из живота ликова са слика, као и ликова из историје, поступком колажирања успостављају целину, која идејно обухвата цео свет. Сања својим причама јунаке мојих слика подводи у свеукупност. Она их не тумачи, већ их ставља у искушење – истиче Славко Крунић.

Као да су наша два аутора и сама ушли у причу „Ситна задовољства једног хедонисте”, чији јунак путује светом, посећује највеће музеје, а затим та искуства оживљава, као на филму, на усамљеном месту. Он ужива у сваком детаљу сећања, као што је и додир античке скулптуре, која је пулсирала животом испод наизглед хладног камена и умирила га својом љубављу.