Стипендије Фондације „Борислав Пекић”

Фондација „Борислав Пекић”једина је институција у Србији која додељује стипендије писцима за роман у настајању, на основу синопсиса којим писци представљају своје дело, које тек треба да буде уобличено у роман, приповетку, новелу, драму или есеј.

Фонд „Борислав Пекић” формиран је 1992. године, на иницијативу Љиљане Пекић, супруге нашег прослављеног писца, и досад је стипендирао преко 30 писаца и њихових рукописа. Према речима Гојка Божовића, уредника Анала Борислава Пекића, поред организовања скупова, симпозијума и изложби, штампања необјављених Пекићевих дела и објављивања Пекићевих Анала (последњи број је недавно изашао), сваке године додељују се две стипендије талентованим писцима млађе генерације.

Новчани износ стипендије варира зависно од тренутних могућности, јер је фонд непрофитна организација која зависи од донатора и ангажмана Љиљане Пекић, тако да „пекићевци” добијају између 500 и 1.000 евра по стипендији, као и непобитан углед који писцу ова награда доноси. Прва стипендија која је додељена 1993. године износила је 200 марака, што је за тадашње прилике била велика свота.

– Кандидати подносе синопсис у којем потанко описују тему, своју поетику, поступак и композицију будућег дела, као и библиографију. На основу тога, стручни жири процењује два најбоља кандидата, а затим се 2. јула додељују стипендије, на дан Пекићеве смрти. До сада је граница старости писца који може да се пријави била 1965. годиште, а размишљамо да од ове године стипендирамо оне који су рођени 1968. године па навише – каже Гојко Божовић.

Међу досадашњим стипендистима, нашли су се Владислав Бајац и Светислав Басара, који су били први добитници 1993. године, затим Јасмина Лукић, Вуле Журић, Сретен Угричић, Зоран Ћирић, Срђан Тешин, Никола Маловић, Милета Продановић, Љубица Арсић, Ласло Блашковић, Драго Текановић, Саша Обрадовић, Игор Маројевић и други. Фонд „Борислав Пекић” указује велико поверење писцима тиме што их временски не ограничава да заврше своје дело, које је приликом доделе стипендије још у повоју.

– Највећи број рукописа је досад објављен, а и последњи добитници објављују делове рукописа у часописима, тако да до сада није било проблема. Не постоје предвиђене санкције за кашњење, јер нема ни временског рока. Жири пажљиво чита све рукописе и на основу предочене биографије процењује књижевни потенцијал и могућност реализације – објашњава Божовић.

Божовић каже да у Европи постоје разне врсте подршке писцима, а једна од дуговечнијих пракси је и постојање куће писаца. То је место на којем се окупљају писци из разних земаља и добијају одличне, плаћене услове за рад. У кућама најчешће проводе од једног до три месеца.

– Куће писаца постоје у Италији, Аустрији, Холандији, свим скандинавским земљама. Држава сматра да је то престижна институција, а не превише скупа и може да буде финансирана из републичког или локалног буџета. Посебна пажња посвећена је гостовању страних писаца. Осим што долази до комуникације са колегама, писци добијају могућност да упознају стране издаваче и литерарне агенте, који су све популарнији вид промовисања писаца – каже Божовић.

У Србији, према речима нашег саговорника, постоје две књижевне колоније, у Чортановцима и у Сићеву код Ниша, које у септембру окупљају писце у трајању од седам дана. Међутим, иако је то одлична иницијатива, она не може да буде замена за кућу писаца који представљају својеврсни извор културе, закључује Божовић.