Себе посланика љубим

Да ли је народ бирао посланике да се сликају за телевизију или да доносе законе и раде у интересу земље? Ако се равнамо према ономе што се ових дана дешава у парламенту, телевизија је ту ипак у првом плану. А ако наши посланици одбијају да раде док камере не буде укључене и омогуће да њихов глас и стас истог тренутка постану доступни сваком грађанину Србије спремном да седи пред ТВ апаратом, сасвим је оправдано поставити питање да ли је парламентаризам уопште могућ без телевизије.

Питање, наравно, звучи исувише цинично, али је проблем управо у томе што је на српској политичкој сцени креирана атмосфера у којој га је потребно поставити, и то баш у крајње огољеној форми. Да није тако, посланици би превасходно размишљали шта треба да ураде за бираче који су их изабрали, а директне телевизијске преносе не би постављали као незаобилазан услов за рад.

Дошло је, заправо, дотле да је свет почео да нам се подсмева. Ројтерс, једна од највећих светских агенција, нашао је за сходно да се у свом светском сервису позабави овом темом, не скривајући да ствар сматра помало бизарном. Бирачи, за чије добро се посланици наводно и боре, још су оштрији – свега три одсто гледалаца је спремно да гледа директне преносе парламентарних заседања.

Гледаност тениских мечева због којих Радио-телевизија Србије прекида директне преносе много је већа од гледаности самих преноса, па је јасно зашто Александар Тијанић приоритет даје тенису. За њега проблем са парламентом није само у ниској гледаности, него и у томе што на њему не може да се заради. Јер, убацивање реклама између посланичких реплика звучало би као извргавање руглу парламента, мада се мора признати да су поједини посланици у томе успешни и без реклама.

Директни преноси се у Србији доживљавају као нека врста стеченог права и као неприкосновена тековина демократије. Ако они стану, стаће све, а демократија ће постати мртво слово на папиру. Преноси су, такође, једна од ретких тековина борбе против режима из деведесетих година 20. века коју су нове власти успеле доследно да очувају. У борби за развој друштва и повратак угледа Србије у свету и испуњавању других обећања били су, чини се, мање успешни.

Залагање за директне преносе једна је од ретких тачака на којој постоји пуна сагласност између власти и опозиције. То, међутим, и није тако позитивно, будући да – из података о гледаности и чињенице да нема тог питања од националног значаја о коме би посланици расправљали без присуства камера – постаје јасно да је време да се запитамо да ли преноси доносе више политичке штете или користи.

Проблем се не може решити одложеним преносима ни проширеним извештајима пошто посланици дубоко верују да оно што говоре има толики значај да се мора емитовати директно и од речи до речи. Не може се успоставити ни посебан парламентарни канал, јер су све расположиве фреквенције заузете. Једино остаје да се поуздамо у разум, спремност на компромис и спремност да се рад у интересу народа заиста стави изнад свих других питања.