Принудно буђење политичке свести

76. БЕРЛИН

Берлин – Један од пет најбољих такмичарских филмова у првој половини 76. Берлинског фестивала без сумње је „Жута слова” немачко-турског редитеља и сценаристе Илкера Чатака, који је за приказивање у Србији већ откупила дистрибутерска кућа „Five Stars Film” Рајка Петровића.

 Чатак у овом филму приповеда о Дерји и Азизу, познатом уметничком пару из Анкаре, који води испуњен живот са својом тринаестогодишњом ћерком Езги све док инцидент на премијери њихове нове представе не промени све. Преко ноћи се нађу на мети државе и изгубе посао и дом, селе се у Истанбул да привремено живе са Азизовом мајком. Док Азиз преживљава радећи повремене послове и држи се својих уверења, Дерја тражи начин да постане финансијски независна, а све већа дистанца између њих самих и њихове кћерке приморава их да бирају између својих вредности и заједничке будућности као породице.

 Рођен у Берлину у турској радничкој породици Илкер Чатак је временом постао познат по бројним кратким филмовима и дугометражним играним, међу којима су и награђивани „Био сам, јесам, бићу” и „Учитељски салон” који је био номинован за награду Оскар 2024. године. „Жута слова” је његов четврти дугометражни филм. Иако се радња догађа у Турској, у целости је снимљен у Немачкој, што му даје и додатну политичку симболику, јер ово и јесте политички ангажовани филм...

Ваша „Жута слова” су рефлексија побуна у Турској и начина на који власт на то реагује?

Желео сам да снимим филм о браку, пре свега. Мислим да је брак веома занимљива институција за рад, за истраживање. С једне стране је тако пун љубави, нежности и љубазности, а с друге стране може бити тако суров и хладан, и то је динамика у којој сам увек уживао гледајући у другим филмовима. Помислио сам зашто је политика тако добра у томе да нас подели. Зашто смо толико лако подељиви и који су механизми иза тога? Како успевају да нас поделе на начин на који то раде? Дакле, управо сам ова два елемента спојио и онда је добијена прича о политичком браку.

Иза свега тога стоји и „љубавна прича” о породици, породичним везама и уметничкој каријери?

То је турски начин живота, то је породица. То је нешто што сам јако осетио када сам се преселио у Истанбул. Када сам имао 13 година, моја породица се преселила из Берлина у Истанбул, живели смо са мојим бабом и дедом и знам како је било бити у тој позицији у каквој је лик девојчице Езги по пресељењу у Истанбул. Волим породичну динамику и мислим да постоји универзалност у породичним причама која ме увек привлачи. Онда, ту је и питање ега у уметничкој каријери.

Зашто сте изабрали уметнике за главне ликове?

Можда зато што сам и сам уметник, моја жена је уметница, она је сликарка, и увек имамо ову контрадикцију и увек је помало изазов пронаћи и направити пројекте за које заиста можете рећи да сте поносни. Увек је изазов одржати свој уметнички интегритет, јер можете бити заведени ширим светом, и можете бити заведени новцем, славом или неким звезданим глумцем који би могао бити у вашем филму. Брачни пар у филму има и дете и ту се отвара и питање економске нужности која расте како дете и његове потребе расту и онда је много вероватније да ћете бити заведени. То је нешто што сам желео да истражим, како можете да одржите своје идеале као уметник, као пар, као родитељ, а истовремено да добро зарађујете и да будете искрени и према себи.

Ваши јунаци су и под нападом владајућег режима?

Уметност је под нападом, академија је под нападом, слобода говора и медији су под нападом, и мислио сам да морам нешто да урадим поводом тога. Када смо почели да пишемо о томе, овај напад на уметност још није био сасвим ту, као што је сада на Западу. Дешавало се у другим државама, дешавало се у Турској, али сада погледате догађања у САД, чак и тамо се то исто дешава. И све је горе и горе.

Пуно размишљате о томе?

Наравно да размишљам. Пратим политичка дешавања. Ја сам политичка особа, читам вести сваки дан и тешко је остати оптимиста и не бити фрустриран. Чињеница је да је филм који сам почео да истражујем 2021, писао сценарио 2022, а снимио га 2024. године, одједном постао стварност усред Европе и то није нешто због чега сам срећан. Надам се да ће се више мојих вршњака ангажовати око тема нашег времена. Надам се да ћемо се сви пробудити у смислу политичке свести и поставити себи питања, горућа питања са којима се суочавамо.

Занимљиво је и моћно видети у вашем филму причу унутар приче, „Жута слова” је заправо позоришни комад који пише ваш главни јунак учествујући у њему и као глумац и када пред публику стане потпуно го у томе је пуно симболике. Огољена личност, огољена уметност?

Да, то је оно што они желе. С једне стране, као уметници морате да се скинете голи. Не буквално, али морате да се оголите. Мој јунак иде и тај корак даље и свлачи се, јер разуме да ако заиста жели да буде тај идеалиста каквим се представља, мора да изађе на сцену и стане ту потпуно го. И то је мој начин да му на крају дам неку врсту достојанства.

Како мислите да бисте реаговали под сличним притиском као што је протагониста у филму?

Тешко је рећи. Имам луксуз да немам дете и вероватно је то разлог зашто бих био склон да се једноставно супротставим насилнику. Док разговарамо, већ говорим о толико ствари које би могле бити погрешно схваћене. Дозволите ми да то кажем овако: ако ствари постану толико лоше да нашу културу контролише АФД и да више нема места за мене у овој земљи, онда ћу наравно напустити земљу. Онда ћу и ја отићи у егзил.

Где?

Па, за сада би то могле бити Шпанија или Шведска, мада у Шведској имате и те десничаре сличне овима у Немачкој. Шпанија је тренутно прилично либерална, изгледа.

Занимљиво јесте да у филмовима говорите о политици увек кроз мале заједнице попут школе или породице?

Да, јер политика почиње у приватном, у личним односима. Бити феминисткиња значи заправо бити политички активна. Бити отац може бити политички чин. Бити уметник такође. Битно је како се опходиш према својој жени. Да ли ти је у реду да она једноставно одлучи да жели да ради? Или је ограничаваш? То су политичка питања. То су питања о патријархату и одакле долазимо и свему осталом. Зато увек покушавам да тражим људске приче и људску динамику која нуди политичку перспективу.

Сви глумци су невероватни у вашем филму, главна глумица Озгу Намал, она је велика звезда. Како сте дошли до ње?

Први пут сам је видео када сам имао 15 година. Видео сам је у позоришту у Истанбулу где сам са родитељима гледао представу. Озгу је тада имала око 20 година и у великом ансамблу на сцени ова ситна жена је била сјајна и моћна. Била је звезда тог позоришта. Нисам још ни сањао да ћу постати филмски стваралац, а још тада сам мами рекао да је Озгу велика глумица. Годинама касније, престала је да снима филмове. Није снимила ниједан филм девет година. А када сам је питао да ли жели да прочита сценарио, прочитала га је. Чак је и прихватила да прође и кроз кастинг што никада пре није чинила. Изоставила је свој его. Било је једноставно дивно. И било нам је суђено да се пронађемо. Она је заиста невероватно људско биће.

Можете ли ми рећи шта вам је био највећи изазов у прављењу филма „Жута слова”? Зашто сте га снимали у Немачкој? Берлин глуми Анкару, Хамбург глуми Истанбул?

Мислим да смо могли да снимимо овај филм и у Турској. Била је то чисто креативна одлука коју је донео мој косценариста. Рекао је да толико људи из Турске живи у Немачкој, око милион њих и то је немачка реалност. Такође, овде не живе само гастарбајтери већ и људи у изгнанству. И мој косценариста је једноставно рекао: „Зашто не пошаљемо и филм у изгнанство?” И онда је одједном то имало смисла, јер се играо са тим иритацијама простора у којем се налазите као публика и говорио публици, хеј гледајте, ми смо у Немачкој. Ово је филм, а укључивање публике у ову врсту иритација је такође начин на који је Брехт створио своје позориште, своје епско позориште, зар не? И деловало је веома органски сместити ову причу у Немачку, а такође и тражити историју Немачке која је можда помало слична ономе што се тренутно дешава у Турској и будућност Немачке која се може догодити ако нисмо опрезни.

Занимљиво, овог пута у главној конкуренцији су чак два турска веома снажна филма. Уз ваш ту је и филм „Спасење” Емина Алпера, у каквим сте односима?

Емин је мој добар пријатељ и гледаћу његов филм на неких сат времена и радићемо и један заједнички интервју. Пре него што сам почео снимање дао сам му да прочита сценарио и искрено каже шта мисли, јер је много тога у лику Азиза инспирисано баш њиме. Прочитао је, дао ми је повратне информације и указао на то шта му се највише свиђа.

Ваши родитељи су сигурно срећни због ваших успеха, а како су реаговали када сте изразили жељу да се бавите филмом?

Ишао сам да студирам економију, јер су моји родитељи то желели, а онда сам се осећао стварно непријатно. Рекао сам им: „Нисам срећан овде. Волим да идем у биоскоп, волим филмове и требало би то да радим.” Напустио сам универзитет, а за њих као припаднике радничке класе из породица чији чланови никада нису ишли на факултете, то је било заиста шокантно. Њихов син јединац и понос да напусти универзитет, то је за њих била трагедија. Рекао сам им тада: „Постаћу филмски стваралац само да бих вам показао. И једног дана ћу освојити Оскара и нећу вам се захвалити са сцене!” Наравно, временом су све прихватили, а сада су и веома поносни на мене, али им ја увек припретим да им нећу рећи хвала када на сцени будем са Оскаром у рукама.