Српско национално питање је културно питање

Идеје и наслеђе Доситеја Обрадовића, утемељивача наше модерне просвете, претече Вукове језичке реформе, утемељивача идеје о националном као питања културе, интелектуалца енциклопедијског знања који је Србима приближио модерно схватање политике чији је циљ опште добро, српском друштву потребнији су сада него икада раније, а књигом „Доситеј Обрадовић – поученија за ново доба”, (у издању „Вулкана”) аутор Горан Перчевић изнова га актуелизује. У разговору за наш лист Горан Перчевић, поред осталог и суоснивач и председник Савета Задужбине „Доситеј Обрадовић”, образлаже због чега су Доситејеве просветитељске идеје, вера у здрав разум и науку, данас важнији него икада.

– Када кажемо „Доситеј”, ми мислимо на значај просвете, науке и културе. Он је постао симбол књиге, школе и знања. Веома је важно да се настави та доситејевска линија у нашој култури која је омогућила да надокнадимо заостатке из времена турске окупације и да за само сто година од Првог српског устанка, па до почетка 20. века, напредујемо толико да кроз Теслу и Пупина учествујемо у врховима Друге индустријске револуције. Доситеј је био визионар – осетио је и предвидео како ће цивилизацијски напредак све више зависити од науке и снаге знања, а све мање од освајања територија, поробљавања других народа и ратова. Зато он сматра да кључну улогу имају знање и слобода. Засновао је линију слободоумља у нашој политичкој историји.

Доситејева огромна заслуга јесте у томе што је српско национално питање поставио као културно питање. Његов поклич „Востани, Сербије, мати наша мила!” није био само позив за национално ослобођење него и апел за духовно уздизање српског народа. Живимо у добу дигитализације, у којем је суштинско питање како из океана информација које нас окружују препознати и изабрати оно што је битно. Донедавно имати моћ значило је имати приступ информацијама. Данас то подразумева знати на шта не треба обраћати пажњу. Како из обиља података изабрати оно што је битно и одвојити истину од лажне информације? Ваља се сетити Доситејеве поуке из басне „Медвед и Циганин”: „Боље што не знати него наопако и зло знати.” Разум, образовање, васпитање, самоусавршавање – ослањање на њих једини је начин да избегнемо лажни избор између дезинформисаности и неинформисаности, поручио би нам Доситеј – објашњава Перчевић.

„Схватањем да је нација заједница која се заснива на заједничком језику и роду, а не на вери, пружио је руку свим Јужним Словенима и отворио перспективу бесконфликтне, боље будућности за овај део Европе”, пише Перчевић у књизи о Доситеју, а коментаришући Доситејево европејство, али и савремени тренутак у којем се налазимо, каже:

– Доситејев поглед био је усмерен према Европи. Он кличе: „Востани Сербије… покажи Европи своје красно лице!” С разлогом га насловљавамо нашим највећим европејцем. Корени доситејевске слике о Европи су хеленско-филозофско наслеђе и хришћанство, а тачке ослонца просветитељски принципи: разум, наука, хуманизам и напредак. Можемо претпоставити да би се велики морални проповедник запитао шта је Европа сачувала од својих изворних вредности? Као просветитељ руковођен разумом, Доситеј би се, између осталог, запитао зашто се она своди на само један њен географски део – простор Европске уније. Европски идентитет је у кризи. Његови темељи су доведени у питање, а нове вредности које се намећу спорне су и неодређене. Догодио се феномен постхришћанске Европе. Атеисти су постали већина. Отворила су се нова питања која се тичу темељних моралних вредности заснованих на хришћанству. Национална држава, као један од стубова идентитета, доведена је у питање. У мултиполарном свету, који је на делу, Европа се налази између одлуке да остане само део западног пола, као мањи партнер САД, или да постане самостални и специфични пол. Но, без обзира на кризу европских вредности, Доситеј нас највероватније не би саветовао да се одрекнемо Европе. Али његов просветитељски ум сигурно би нас посаветовао да према њој задржимо критички, а не апологетски став – запажа Перчевић и напомиње:

– Он би данашњу „Стару даму” критиковао у оним случајевима у којима она одступа од себе саме и од мере својих најбољих темељних вредности. Доситеј, чим је ступио у конкретну политичку борбу за независност Србије, јасно је повукао линију разликовања између привржености културним и другим цивилизацијским вредностима Европе с једне, и често закулисних политичких интереса европских дворова и влада с друге стране. Зато пише: „Остат ће на свету на мрзост и на поруганије један народ, који мајсторски пише и говори, а неправедно и безчеловјечно поступа и твори, који своју реч не држи, и веру дату ломи и гази.” Верујем да би нам поручио: „Усвојите све најбоље од Европе – институције, културу, науку. Од њених властодржаца очекујте само оно што ће они сматрати да је њихов интерес.” Важно је истаћи да доситејевско просветитељство зна да напредак није исто што и промена, а да све што је ново не мора бити и боље. Истински напредак мери се идеалом хуманизма. Они који би да мењају све, укључујући и људску природу, завршавају у нихилизму. У том смислу, не могу се нови покрети, попут „воук” и „џендер” идеологије сакрити иза просветитељства и заслужити његово покровитељство.

Доситеја се ваља сећати уз јасну самокритику да смо га као народ изневерили, пре свега делећи се међусобно. Тим поводом наш саговорник истиче:

– Као и Свети Сава, он је помиритељ и ујединитељ. Свети Сава је мирио владаре Србије, своју браћу, а Доситеј Карађорђа и вође устанка у време када је васкрсавала српска држава. „Неслога хришћана уздигла је Турке, њихова слога понизиће их”, пише Доситеј у својој басни „Лав и бикови и лисица”. Мудри просветитељ би нам на трагу ове поуке поручио данас да су слобода мишљења и уважавање различитости потребни и пожељни, али и саветовао да, када је реч о битним националним интересима, треба тежити јединству. Просветитељ је наслућивао опасности коју носе религијски конфликти. У „Писму Харалампију” он се пита: „Кад ће престати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту... Нит’ мислећи, нити питајући које је вере и закона?” Размишљања о верским слободама, нажалост, ни данас нису само одељак у проучавању историје и политичке филозофије. Две стотине година после Доситеја на простору бивше Југославије преживели смо грађански рат, који је био означен бојама религијских подела. Верски ратови и данас бесне широм планете. Доситејево залагање за толеранцију превазилази проблематику верских слобода – он је проповедник културе дијалога у свим областима. Непросвећеност, иза које стоје страх и незнање, велика је препрека у остваривању културе дијалога, учи нас Доситеј. Не одустајући, заговара културу надметања, а не наметања, културу дијалога, а не култ личности.

У својим списима описује и данас присутну појаву да најбучнији браниоци вере у ствари веру своде на ритуал, а понекад чак и нетрпељивост, супротно од дубоке истинске религиозности. У „Совјетима здравог разума” пише: „Сад се међу просвештеним људма не пита ко је восточне, ко ли је западне цркве, но ко је добродјетељан, поштен и вредан човек.”