Голф (а шта друго?)

Живим у Швајцарској у градићу на обали језера. Са мог прозора на 12-том спрату видим цело језеро, планине обрасле шумама, кровове кућа старог града, звонике црквица, малу твр]авицу и канал са пар мости’а. Немам завесе на прозорима и сваки дан имам неку другу слику са истим мотивима кад гледам кроз прозор. Звучи кичасто али стварно је тако. Било којим од два лифта сам за 15-ак секунди у холу солитера са мраморним плочама и персијским тепихом и са две мале палме у великим ћуповима у угловима. Десет корака и ја сам у супермаркету који је у склопу солитера. Још десет и ево ме у радњи са балканским производима која ми је важна због еурокрема. Педесетак метара даље је мала бензинска пумпа са радњицом која ради до десет увече која ми је важна због кикирикија.

Десет минута ходом је удаљена железничка станица са које возе возови сваких пола сата до Цириха или на другу страну до Женеве. Треба ми сат и двадесет минута до циришког аеродрома (што ми је важно због Београда) или сат и по до Женеве или сат до Базела или пола сата до Берна.

Одмах поред станице је велики тржни центар. У близини – десет минута ходом од мог солитера је и мала брана са преводницом на највећој швајцарској реци Ари која је широка као Сава од новобеоградске стране до Аде Међице. На њеним обалама као и на обалама канала испод мог солитера су везани (паркирани) чамци. Има на хиљаде чамаца, једрилица, јахти и јахтица тако везаних на обалама Аре, канала и језера. У луци на језеру коју исто видим са мог прозора су паркирани велики бродови и катамарани који возе путнике по језеру.(/slika2)Треба ми пола сата колима до посла, петнаест минута кроз град и још петнаест минута аутопутем. Радим у фабрици која производи пластичне зупчанике као „quality supervisor“. Фирма је мала са тридесетак запослених од којих је половина ту дуже од 25 година. У историји фирме која егзистира већ 30-так година још нико није отпуштен.

Делим велику канцеларију са једном колегиницом и једним колегом. Слажемо се супер и много се смејемо и зезамо. Недавно сам са шефицом био у Немачкој на курсу за обуку коришћења нове машине. У овој обуци и касније тренингу на машини код нас у фирми ће нам проћи ових још пар зимских месеци.

А онда долази пролеће које чекам „као озебо сунце“ зато што онда почиње нова голф сезона. Голф је чудо. Обожавам га. Променио ми је живот – на боље. Онако како га ја упразњавам голф је спорт. То кажем зато што као и сви остали спортови може да се игра и упражњава по мало, рекреативно и повремено. Али може да се упражњава и онако како га упражњавамо неке моје колеге из клуба и ја, а то је сваки дан, по сваком времену и у свим годишњим добима осим зиме (у Швајцарској).

Моменат када предвече при заласку сунца идеш полако са колегама према клупској кући и пиву после два сата играња голфа или моменат када удараш прву лоптицу на неком терену у Ирској док пада киша и шиба те ветар.... или моменат када ти мали Јапанац округлог, насмејаног лица у Тунису за време рунде нешто објашњава на енглеском који само он разуме али знаш да је у вези голфа (what else?) или кад схватиш у Турској на тераси после рунде да си играо са главним директором Siemensa и врхунским хирургом из Минхена који су толико нормални да то није нормално ....или моменат када на позивном турниру банке УБС на прелепом терену голф клуба Neuschatell стојиш на победничком постољу и примаш награду ....то је нешто што се не заборавља и што ми оплемењује живот.

Шта сам хтео овом малом причом? Ништа нарочито верујте ми, осим да мало убијем време у ове зимске дане док не почне нова сезона - голфа. Мој текст је и мени помало блесав али се надам да ипак одговара теми, јер се тражи прича о свакодневици, а ово је моја свакодневица! У здравље свима и срећна вам Нова година.