Интимне борбе тела и духа

Текст Софије Димитријевић „Без буке од два до шест” је врло занимљива, поетски обојена, интимна и породична савремена драма, али и драма заједнице, друштвена драма. Бави се питањима суочавања са смрћу ближњих, са празнином и чежњом, са бескрајним могућностима слободе, али и проблемима отворене сексуалности и примитивизма средине, вулгарног забадања носева у туђе послове, доконости која ствара чисто зло. Основна нит радње исписује сусрет две жене, Мирјане која је изненада остала без супруга, и Лане, проститутке која је са њим провела последње тренутке радости; овај судар два различита света производи подстицајне мисли о изборима које правимо и животима које водимо, често спутани (не)потребним правилима. Редитељка Тара Митровић ову драму поставља сведено, психолошки прецизно и преовлађујуће реалистички, заснивајући снагу изражајности на игри глумаца и опипљивој интимности простора „Хартефакт куће”, стана у Улици деспота Стефана.

Анита Манчић вешто и дирљиво игра Мирјану, круту професорку лингвистике, сломљену и усамљену након срчаног удара супруга. Вођена жељом да оживи сећања на њега, или да продуби знања о њему, ступа у редован контакт са Ланом, потпуно другачије природе. Ива Милановић је обликује врло живо и аутентично, као одлучну и дрску младу жену, свесну себе и моћи коју има над мушкарцима, практичну, али и помало неуротичну особу, уверену да ужива у свом послу. Као таква, она помало смекшава Мирјанину крутост, ригидност, које су је вероватно удаљиле од вољеног супруга. Милан Зарић такође истанчано гради лик комшије, новог председника кућног савета; он носи линију радње која тече паралелно са током сусрета две жене, приказ састанчења комшија, које поред њега представљају и снимљени гласови. Ове сцене откривају страшне размере малограђанштине, опаке потребе за пакошћу, због неразумевања различитости, због отпора према различитости, што је заправо одраз дубоких унутрашњих конфликата и празнина које се покушавају запушити на погрешне начине.

Представа почиње амбијентално, у ходнику зграде „Хартефакт куће”, што је идејно оправдан и занимљив поступак, имајући у виду да ту креће линија радње окупљања комшилука, изражена аудитивним путем; гласове станара који расправљају о правилима понашања у згради и проблемима становања слушамо и док се пењемо до стана. Но, проблем је у доживљају овог поступка, који није био пунији због недовољне функционалности простора, тешкоћа да допремо погледом до играних сцена, због бројних гледалаца стешњених у ходнику, али и случајних пролазника, стварних комшија који су се пробијали кроз масу гледалаца.

Друга нова представа у „Хартфекат кући”, „Уметност и новац”, такође је вредна и специфична. Реч је о необичној дуодрами или експерименталном перформансу, шведске ауторке Фреје Халберг, снажно обојеном духом театра апсурда. Протагонисткиње подсећају на ликове Бекетових „Срећних дана”, који су закопани у земљи; Вања Ејдус и Милица Стефановић играју некакве уметнице, партнерке у честом конфликту, свађају се, иритирају једна другу и попут Владимира и Естрагона; запетљане су у готово безизлазне хаљине, које је заиста импресивно дизајнирала Маја Мирковић. Скоро током целе четрдесетоминутне представе, оне су, конкретно и симболички, заробљене у тканинама хаљина које прекривају читаву сцену. Оне их спутавају, гуше, не дају им да мрдну; у једној сцени ће се ослободити од њих, али јако тешко борећи се за живот, за ваздух; када се искобељају, слободно ће се кретати на сцени, том исечку живота, радосно ће плесати дишући слободу, да би се убрзо, поново, вратиле у затвор (хаљине).

Њихова игра је изузетно суптилна, симболична и вишезначна, истраживачка, и као таква отвара бројна питања, са врло магловитих позиција; оне нису конкретизоване, јасне јунакиње, већ фрагменти бића, врло плодни у погледу производње значења, асоцијација. Имајући у виду наслов представе, намеће се и могућност њиховог тумачења као персонификација. Оне могу бити попут ликова, односно типова средњевековне драме, који тематизују основне људске вредности, у непрестаном сукобу; унутрашње борбе између духовног (уметност) и материјалног (новац), између чврсте врлине и варљивих искушења, између скромности и халапљивих потреба за хрпом (непотребног) новца; борбе које данас сви, у већој или мањој мери, искушавамо.