О магичном Акраму Кану

Скоро у исто време када је код нас представу „Окретање костију” чувеног британског кореографа Акрама Кана, извела трупа „Готје данс” из Штутгарта на 23. Београдском фестивалу игре, у Солуну је француска позоришна и филмска глумица Жилијет Бинош, представила свој редитељски дебитантски документарац „In-I In Motion” („У – Ја у покрету”). Њен филм приказује сусрет и сарадњу, као и сам чин креирања представе „У покрету” у којој је Бинош наступала управо са играчем и кореографом Акрамом Каном. Они су се упознали 2007. и за седам месеци су створили ову представу коју су изводили широм света читаве две године, истражујући тему љубави на први поглед, која занемарује културне и верске разлике и оно што следи после тога.

Шта је то тако магично што постоји у личности Акрама Кана и како је настало дело које је наша публика видела на отварању 23. Београдског фестивала игре, у извођењу „Готје данса” говорио је недавно и Ерик Готје, играч, кореограф и уметнички директор ове трупе у сусрету са нашим новинарима:

– Комад који смо играли на вашој сцени има чудан наслов „Окретање костију”, све је јасније ако кажем да је Акрам Кан пореклом из Бангладеша и да тамо кости својих предака људи увијају у платна и када желе да их се присете одмотају их и поново додирују. За ово дело је Кан много тога покупио из својих ранијих комада и била је то на крају тешка љубавна прича попут „Ромеа и Јулије”. Она говори о младој девојци која свог изабраника, странца, представља племену из кога потиче, али њен отац не жели људе из других средина у својој породици и поручује да они могу да буду заједно, али само на небу, у рају. Ово је дирљива представа, игра се уз фантастичну музику. Отац је овде главни карактер и попут неког ђавола тражи жртвовање своје деце. Представа је настајала готово три године, у етапама, а последња је трајала шест месеци и била је најинтензивнија.

На питање ко је и какав уживо Акрам Кан, Готје је одговорио:

– Врло је изазовно радити са њим и код њега сваки покрет има разлог. Кад он уђе у просторију, одмах осетите његову енергију и знате да је ту, не морате ни да се окренете како бисте га видели. Током процеса рада он гура играче до крајњих граница креативности, чак и преко њих. Обично им говори: „Понови тај покрет још једном, не верујем ти...” И тек кад дође до тога да играч нешто искрено ради и да му он поверује, одобри да се иде даље. Мој ансамбл је у процесу рада заједно са њим, био као у некој врсти креативног балона... било је као у животу, неки су желели да одустану, нису знали да ли ће моћи даље. Играчи су се жалили да их боле тело и душа, али су из рада са кореографом Каном на крају ипак изашли бољи и јачи. Једна од реченица која се понавља у овом делу је упечатљива и гласила је: „Ако морам умрети, ти мораш живети, да би испричао моју причу!” Представа „Окретање костију” било је дуго и тешко путовање које нас учи да уживамо у животу, у сваком дану чак и кад неке моменте не можемо да вратимо и променимо их.