Беба двогрбе камиле - принова у Зоо-врту

У Зо­о­ло­шком вр­ту се дру­ги пут од по­чет­ка го­ди­не за­чуо „плач” мла­дун­че­та. На Ве­ли­ки пе­так, у ра­ним ју­тар­њим са­ти­ма, из ста­ни­шта дво­гр­бих ка­ми­ла до­пи­рао је ус­пла­хи­ре­ни глас тимaритеља ко­ји је по­ви­као „ка­ми­ла се по­ра­ђа”. Ве­те­ри­нар и оста­так осо­бља до­тр­ча­ли су да ви­де при­зор са ко­јим се ни­су ду­го су­о­чи­ли у „Вр­ту до­бре на­де”. То је био тре­ну­так ка­да је мла­дун­че дво­гр­бе ка­ми­ле сти­гло на свет.

– Го­то­во три де­це­ни­је не­ма­мо под­мла­дак ка­ми­ла у вр­ту, та­ко да смо јед­ног тре­нут­ка од­лу­чи­ли да по­ра­ди­мо на то­ме и уве­зе­мо мла­дог муж­ја­ка из Оси­је­ка, а жен­ки­цу из Се­ге­ди­на. Са­че­ка­ли смо три, че­ти­ри го­ди­не да они ста­са­ју и до­ђу у пе­ри­од ка­да мо­гу да има­ју бе­бу – при­ча Кри­сти­јан Ова­ри, би­о­лог Бе­о­град­ског зо­о­ло­шког вр­та.

Ма­ма Ју­ли­ја је пр­во­рот­ки­ња, али по­ро­ђај је из­не­ла као да ни­је. Би­ла је уз мла­дун­че да га оли­же и да му по­мог­не да ста­не на но­ге.

– Кад сте ве­те­ри­нар, он­да вам тог тре­нут­ка про­ђе ми­ли­он сце­на­ри­ја кроз гла­ву, шта све мо­же да кре­не на­о­па­ко, али на сву сре­ћу све је ишло као школ­ски при­мер ка­ко тре­ба да се де­си. Сад, на­рав­но, ка­ми­ла је при­ме­ти­ла да смо се сви ми не­што уз­вр­по­љи­ли око ње не­по­сред­но пред по­ро­ђај па се и она ма­ло упла­ши­ла. Све вре­ме гле­да­ла је ка­ко да се са­кри­је од нас, та­ко да је ис­ко­ри­сти­ла обје­кат шта­ли­це и за­ву­кла се иза ње­га, са­мо је ода­тле бо­ја­жљи­во из­ви­ри­ва­ла на­по­ље да ви­ди што ми та­ко за­бри­ну­то по­ку­ша­ва­мо да је ви­ди­мо. И фак­тич­ки све је про­шло ре­ла­тив­но бр­зо и јед­но­став­но. У на­ред­них сат вре­ме­на нам је до­не­ла мла­дун­че на свет. Оно је пр­во мо­ра­ло да се осу­ши па да ста­не на но­ги­це ко­је су из­у­зет­но ду­гач­ке код тих мла­дих жи­во­ти­ња, оне чак не­ма­ју ни гр­бу, ви­ше ли­че на не­ку чуд­ну ов­чи­цу или ла­му. Ми ни­смо зна­ли ка­ко ће се про­цес од­ви­ја­ти па смо од­мах по­ста­ви­ли и си­гур­но­сне ба­ри­је­ре – ка­зао је Ова­ри.

По­сле до­но­ше­ња мла­дун­че­та на свет, Ју­ли­ја је ле­по под­не­ла и пу­бли­ку ко­ја се оку­пи­ла да је гле­да. Пр­ва три, че­ти­ри да­на рад­ни­ци су ви­ше пу­та оби­ла­зи­ли но­во­пе­че­ну ма­му и бе­бу, али још јој ни­су од­ре­ди­ли пол ни­ти узе­ли ме­ре. Јер, ка­ко ка­же Ова­ри, због спољ­них ми­ри­са ни­је до­бро одва­ја­ти је од мај­ке.

За вре­ме по­ро­ђа­ја и та­та Мар­тин био је бли­зу сво­је иза­бра­ни­це, али је по­сле по­ро­ђа­ја од­лу­чио да оде и по­ча­сти се хра­ном у би­феу ко­ји је за њих на­пра­вљен.