О ратовима има ко да пише

Кан – Коначно је виђен нови филм славодобитничког руског редитеља Андреја Звјагинцева („Јелена”, „Повратак”, „Левијатан”, „Без љубави”...), који последње три године живи и ствара у егзилу. Реч је о „Минотауру”, интелигентно сроченој дубински снажној причи у којој се рат у Украјини рефлектује у позадини свакодневице у животима ликова и њиховог окружења.

У атмосфери неизвесности, нелагоде у свакодневном функционисању и надолазећег страха од могуће војне мобилизације код свих запослених, Звјагинцев се фокусира на бивствовање добростојећег Глеба – власника и директора приватне компаније у малом руском граду, његову супругу Галину, испоставља се, неверну жену, која хладноћу брачног односа и дома „лечи” топлином туђег загрљаја, и њиховог сина школарца – то фино васпитано и лепо дете. У 2022. години, у коју је смештена радња филма, Звјагинцев наизглед дистанцирано, визуелно чак хладно осликава њихов живот, њима блиске људе и своје сународнике којима се стварност преокреће наглавачке почетком те „специјалне операције”, како то зову Руси, или „инвазије на Украјину”, како то називају западњаци. Неки од Глебових запослених мигрирају на Запад, друге регрутује Влада и шаље у рат и све то доводи његову компанију у опасност, али је ауторова игра таква да се кроз породичну и личну димензију љубавног троугла геополитичке и радне тензије преливају и ескалирају насиљем фрустрираног главног јунака. И ту је његов „Минотаур” директно инспирисан Шаброловим филмом „Неверна жена”, с тим што јој Звјагинцев придодаје снажну политичку конотацију, метафорички све то назвавши по митолошкој фигури Минотаура и алудирајући на чудовиште које притајено лежи у свакоме од нас док га нешто изненада не пробуди. И наравно да је почињен злочин остао без казне у овом филму. У ратном окружењу један више нестали људски живот не значи толико много...

Легендарни и обожавани шпански редитељ Педро Алмодовар донео је у такмичење свој „Горки Божић”, филм који у поднаслову назива, јер тако сматра, „Аутофикцијом”, што и има логике с обзиром на то да у њему прича о остарелом култном филмском ствараоцу који се налази усред креативне кризе и бори сам са собом да изгради ликове, њихове судбине и дијалоге и на папир стави све што би могло да учини његов наредни филм добрим и пожељним. Тај Алмодоваров главни јунак је Раул, који инспирацију црпи из трагичног догађаја у животу његове најблискије сараднице. Мало по мало Раул замишља и ствара Елсу – филмску ауторку усред писања сценарија, чије путовање почиње да одражава његово сопствено. И тако у овом новом типичном алмодоваровском колориту и емотивном празнику, два филмска ствараоца (стварни и фиктивни) постају две стране истог лика, у игри огледала где сирова искреност аутофикције открива колико и уништава. Још један леп и драг Алмодоваров филм.

У главном такмичарском програму бројчано доминантни филмови француске продукције тематски се углавном баве својом ратном прошлошћу и годинама немачке окупације и колаборационалистичке локалне владавине, извлачећи у први план припаднике француског Покрета отпора и њихово јунаштво. Занимљиво, али француски филм „Мулрен” је режирао мађарски редитељ Ласло Немеш („Саулов син”, „Сироче”), а прича је о херојском лику вође отпора Жана Мулена, важне историјске личности која је 1943. била ухапшена у Лиону док је покушавала да уједнини различите фракције у овом тајном покрету. Стамен и снажан, лидерски лик Мулена, који је, да је остао жив, био виђен за председника ослобођене Француске, пре него ли генерал Де Гол, у овом филму игра Жил Лелуш, док је у лику шефа лионског Гестапоа Клаусу Барбију изванредни немачки глумац Ларс Ајдингер. Мулен је увучен у битку против Барбијеве манипулације и бруталности, а Немеш од свега тога не твори типични биографски филм, већ снажну психолошку драму о бинарности добра и зла који коегзистирају у људским бићима и друштву, конектујући свој филм са данашњицом.

У године вишијевске владе смештена је и радња „Човек свог времена” (француски назив је „Наше спасење”) сценаристе и редитеља Емануела Мара, који приповеда највећим делом истиниту причу о свом деди и његовом искуству. Анри Мар без новца, отуђен од породице и носећи примерке свог самоиздатог манифеста „Наше спасење”, стиже у Виши, док се ауторитарни режим учвршћује, потпуно одлучан да обезбеди оно што сматра својим правом местом у новој администрацији. У својим делима Анри износи своја патриотска уверења и своју инжењерску методологију ефикасности изнад свега тврдећи да жели да помогне у спасавању Француске након пораза и он чини све што је потребно да би остао користан, служећи механизмима новог поретка са све већом вештином.

Белгијски Француз Лукас у филму „Кукавица” радње смештене пред крај Првог светског рата пред гледаоце доноси неочекивано нежан, по жанру, ратни филм. Пјер, војник који је тек стигао на фронт, жељан је да се докаже, иза линије фронта упознаје Франсиса, који одлучује да подигне расположење својих другова тако што ће организовати позоришну представу. Док насиље траје, обојица покушавају да пронађу начине да побегну од суровости и крви рата, макар и на тренутак, иако у њима и око њих влада страх. Не толико страх од смрти, већ страх да се не буде кукавица у рату... Донтов филм је такође међу онима који завређују неку од награда.

У прошлост је уроњен и филм „Човек кога волим” америчког независног аутора Ајре Сакса са изванредним Рамијем Маликом у главној улози. Али та прошлост и није толико давна. Реч је о осамдесетим годинама прошлог века, када је Њујорк био у својој најживописнијој ери слободног уметничког и личног живота, али и појаве „сиде”, која ће десетковати многе уметнике. Саксов филм прати Џимија Џорџа (Малик), уметника перформанса из центра града и припадника геј популације, у изванредном тренутку између његове тешке болести и надолазеће смрти, у тренуцима када су сва лепота и љубав ипак могуће. Нежан и дирљив филм о љубави, пријатељству и посвећености уметности...