Тајни живот предмета

„Тајни живот предмета” назив је изложбе у Француском културном центру на којој су три младе српске уметнице, бивше стипендисткиње француске владе, изложиле своје радове. Сликарка Весна Лукић и вајарке Ана Петровић и Марија Павловић, на чији је рад свакако утицао и њихов студијски боравак у Паризу, исказале су свој сензибилитет користећи пародију језика свакодневице.

Овом изложбом Француски културни центар жели да обележи и подстакне сарадњу између Универзитета уметности у Београду и Високе школе лепих уметности у Паризу (ЕНСБА). Ове две високошколске установе, уз подршку Француске амбасаде у Београду, потписале су 2003. године уговор о сарадњи и размени, а за пет година десет студената из Србије наставило је студирање у Паризу код престижних професора.

Стратегије према предмету ове три уметнице су различите. Ана Петровић се бави свакодневним предметима као естетским категоријама, у предметима Марије Павловић понуђено нам је њено духовно стање, док на сликама Весне Лукић налазимо комбинацију реалног и апстрактног.

„Мали заплети случајности и свакодневног, микрофеномени непосредног окружења, квазиметрика запостављених места и преживелих сећања, трагови имагинарних археолошких налазишта, јесу све оне стратегије које учествују у ре-креацији простора нових реалности и њиховог богатог предметног инвентара”, написала је у каталогу Јелена Кривокапић, аутор изложбене концепције.

А шта кажу уметнице?

Ана Петровић (магистрирала на вајарском одсеку ФЛУ код Мрђана Бајића), која је као стипендиста француске владе боравила у париској Високој школи лепих уметности 2004. и 2005. године у класи професора Ричарда Дикона, представила је скулптуре-објекте-инсталације из серије под називом „Пребивалиште”, која је замишљена као амбијентална поставка, али у простору ФКЦ-а представљена у виду фотографија због простора.

– У мојим радовима бавим се питањем природности: шта је то у ствари природно и шта је уопште данас природно – каже уметница. – Појам природности се непрестано мења, почињући да укључује индустријске производе, па је очигледно потребно признати чињеницу стварања неке нове врсте природности. „Пребивалиште” је асоцијација на древно станиште. Међутим, представља нове хибридне форме произведене од употребних предмета који су неким чудним процесом мутирали у органске форме.

Серија „Пребивалиште” урађена је од непечене земље и глине, док је унутрашњост скулптура обложена вештачким или полувештачким материјалима. Комбинација земље и свиле, на пример, даје на први поглед утисак супротности, као и утисак да такви материјали никако не иду заједно, али управо такво помирење је један од могућих одговора на питање природности, каже уметница.

Вајарка Марија Павловић (магистрирала код Мрђана Бајића и Вељка Лалића), која је стажирала у париској Високој школи лепих уметности 2004. године у класи професорке Ан Рошет, изложила је радове настале у њеној почетној фази 2001. године и касније у париској фази.

– У почетној фази комбиновала сам гипс са другим материјалима – објашњава уметница. – Радила сам у фабрици у Младеновцу и користила отпадни материјал. Направила сам наруквицу дугачку 13 метара, од делова декорације за ограде на гробљима. Спајала сам те апликације и правила огромне комаде накита како бих нагласила присуство једне девојке у огромној фабричкој хали где су радили мушкарци. У париској фази испробавала сам разне материјале, што је резултирало радовима попут звона од сунђера и конопца.

Звона су једини оригинални рад Марије Павловић на овој изложби, остали су због величине приказани фотографијама. Уметница додаје да је на њу много утицала професорка Ан Рошет и да су разговори с њом, као и са професором Ричардом Диконом, јако утицали на њено сагледавање сопственог рада.

За сликарку Весну Лукић (магистрирала код Слободана Роксандића), која је на стажу у ЕНСБА боравила 2005. године (класа Мишел Жемињани), боравак у Паризу био је најзначајнији по искуству новог, предавањима из историје уметности у Лувру, доживљају величине слике.

– Пошто се бавим традиционалним уљаним сликарством, мени је најважније да стојим пред сликом – наглашава уметница. – Слику не можете доживети са репродукције. Сликарство којим се ја бавим тражи присуство пред сликом да би она била објекат. Пошто припадам генерацији која је дуго овде била затворена, стажирање у Паризу ми је омогућило да посећујем музеје и галерије и да стојим пред највећим сликама. То је уједно била и препорука мог професора, који је инсистирао на томе да што више обилазим галерије и музеје и да што више тога видим.

Слике које је изложила у ФКЦ-у Весна Лукић описује као „нешто између фигурације и апстракције”, на којима креће од врло фигуративних конкретних идеја које иду ка апстрактном.

Све три уметнице наглашавају да им је боравак у Паризу највише помогао управо тиме што им је била пружена могућност да истражују галерије и музеје, као и да испробавају нове материјале.

Изложба у Француском културном центру траје до 28. фебруара.