Било једном на Копу

Ко се још сећа „српског Давоса”?
Живот и криза вратили су се у „нормалу” и готово да се заборавило о чему се на Копаонику причало. Још су само бледа сећања на „опуштање” српске државне, пословне и економске елите после „напорног трагања” за антикризном формулом.

Од утисака нема шта да се сведе. Чуло се све што се знало и о узроцима кризе и о мерама за њено амортизовање. Зато ваљда фраза „Спаса нам нема, пропасти нећемо”, осим историјских реминисценција, није оставила неки дубок утисак у јавности.

Занемарљиво мало било је правих предлога како превазићи ефекте глобалне кризе у Србији. Или медији то нису забележили јер им је било неинтересантно, или нико од учесника није био спреман да ремети зимску идилу „Сунчане долине”.

Највише се разговарало о два предлога.

Један је дао моћни пословни човек – да се држава што више задужује. И то је једини прави утисак с Копа – постигнут је прећутни консензус владајуће и пословне елитео потреби да се држава што више задужи и тај капитал уступи по што нижој цени власницима највећих приватних компанија. Са „српског Давоса” ништа се није чуло шта држава предузима да створи привлачан амбијент за стране инвестиције (на пример, како да смањи корупцију и упрости административне процедуре за издавање дозвола) које су увек бољи начин да се дође до неопходног капитала за одржавање привредног раста, него задуживање државе. Нису се, нажалост, чула ни искуства компанија које не кукају за државним субвенцијама него су на кризу одговориле реорганизацијом производње, смањењем трошкова, скраћењем везивања капитала у залихамаи новом приступу купцима. А таквих има, ко не верује нека погледа шта ради, на пример, „Соја протеин”.

Други предлог дао је политички гост – друг „Саша” предложио је белоруску идилу социјалног раја са једнаким стомацима и пуном запосленошћу. Уосталом, на скупу је тим поводом неколико пута наглашено да у Србији „не треба смањивати плате и пензије”. Али се зато ништа није чуло о предлозима који би „узнемирили” јавност – рецимо намери државе да смањи своје трошкове. Једна суседна држава, суочена са кризом, одлучила је да смањи плате, пензије и да се одрекне многих пројеката. У Србији, напротив, јавна потрошња ће да расте, а било би боље да у време кризе расте приватна потрошња. Ако Србија са својим јавним предузећима, државним апаратом и буџетским потрошачима остане нереформисана као до сада, ризици постају све већи. Повећаваће се губици у државним фирмама и социјалним фондовима, рашће захтеви за субвенцијеприватним компанијама којима прети банкротство и гомилаће се државне обавезе према кредиторима. То је експлозивна смеша за коју неће бити крива глобална економска криза, него лењост и неспремност домаће владајуће елите да доврши транзицију.