Bilo jednom na Kopu

Ko se još seća „srpskog Davosa”?
Život i kriza vratili su se u „normalu” i gotovo da se zaboravilo o čemu se na Kopaoniku pričalo. Još su samo bleda sećanja na „opuštanje” srpske državne, poslovne i ekonomske elite posle „napornog traganja” za antikriznom formulom.

Od utisaka nema šta da se svede. Čulo se sve što se znalo i o uzrocima krize i o merama za njeno amortizovanje. Zato valjda fraza „Spasa nam nema, propasti nećemo”, osim istorijskih reminiscencija, nije ostavila neki dubok utisak u javnosti.

Zanemarljivo malo bilo je pravih predloga kako prevazići efekte globalne krize u Srbiji. Ili mediji to nisu zabeležili jer im je bilo neinteresantno, ili niko od učesnika nije bio spreman da remeti zimsku idilu „Sunčane doline”.

Najviše se razgovaralo o dva predloga.

Jedan je dao moćni poslovni čovek – da se država što više zadužuje. I to je jedini pravi utisak s Kopa – postignut je prećutni konsenzus vladajuće i poslovne eliteo potrebi da se država što više zaduži i taj kapital ustupi po što nižoj ceni vlasnicima najvećih privatnih kompanija. Sa „srpskog Davosa” ništa se nije čulo šta država preduzima da stvori privlačan ambijent za strane investicije (na primer, kako da smanji korupciju i uprosti administrativne procedure za izdavanje dozvola) koje su uvek bolji način da se dođe do neophodnog kapitala za održavanje privrednog rasta, nego zaduživanje države. Nisu se, nažalost, čula ni iskustva kompanija koje ne kukaju za državnim subvencijama nego su na krizu odgovorile reorganizacijom proizvodnje, smanjenjem troškova, skraćenjem vezivanja kapitala u zalihamai novom pristupu kupcima. A takvih ima, ko ne veruje neka pogleda šta radi, na primer, „Soja protein”.

Drugi predlog dao je politički gost – drug „Saša” predložio je belorusku idilu socijalnog raja sa jednakim stomacima i punom zaposlenošću. Uostalom, na skupu je tim povodom nekoliko puta naglašeno da u Srbiji „ne treba smanjivati plate i penzije”. Ali se zato ništa nije čulo o predlozima koji bi „uznemirili” javnost – recimo nameri države da smanji svoje troškove. Jedna susedna država, suočena sa krizom, odlučila je da smanji plate, penzije i da se odrekne mnogih projekata. U Srbiji, naprotiv, javna potrošnja će da raste, a bilo bi bolje da u vreme krize raste privatna potrošnja. Ako Srbija sa svojim javnim preduzećima, državnim aparatom i budžetskim potrošačima ostane nereformisana kao do sada, rizici postaju sve veći. Povećavaće se gubici u državnim firmama i socijalnim fondovima, rašće zahtevi za subvencijeprivatnim kompanijama kojima preti bankrotstvo i gomilaće se državne obaveze prema kreditorima. To je eksplozivna smeša za koju neće biti kriva globalna ekonomska kriza, nego lenjost i nespremnost domaće vladajuće elite da dovrši tranziciju.