СВЕТЛО И ТАМА ИРАЧКОГ ТУНЕЛА

Притиснута рецесијом, заморена критикама и охрабрена најавом новог курса, Америка је у седму годину ирачког рата крочила дубоко уверена да се трауматском кошмару примиче крај – што није утисак који деле жртве окупације.

Противници аморалног ирачког рата прешли су шест година дуг пут како би дошли до тачке на којој се организује његов прекид. Што није крај пута јер ће се прави крај догодити тек када се сви војници и разни „контрактори” повуку и када се затворе америчке базе по Ираку.

Председник Барак Обама решен је да испуни обећање да ће после 4.260 мртвих Американаца и неких осамсто милијарди долара рат бити прекинут. Његов приоритет сада је Авганистан.

Фазни план предвиђа да ове године најопаснији фронт после Вијетнама напусти 12.000 људи, да до краја августа 2010. Американци прекину борбене операције и да до 50.000 војника – од садашњих 142.000 – остане до краја 2011. када ће се дефинитивно повући из непопуларног рата који је озбиљно кородирао имиџ САД по свету.

Осула се у међувремену Бушова „коалиција вољних”, оних земаља које су слањем војника доказивале своју приврженост Америци и „демократији”. Британци су марта 2003. имали 45.000 људи, сада их је једва 2.000 а од јуна их више неће бити. И они иду за Авганистан.

Нереално је очекивати да евакуација буде бржа, али чињеница да ће се наоружани Јенкији врзмати по Месопотамији још три године значи да ризици још нису отклоњени.

Ирачани су од почетка године почели да преузимају контролу над пословима безбедности. Званичници у Вашингтону и Багдаду уверавају да ће транзиција бити успешна и да су локалне власти спремне и обучене да преузму контролу када се Американци за три месеца повуку из већих градова.

Експлозија која је овог месеца однела више од 60 живота упозорава да неће бити лако. Нико се не усуђује да тврди да неће бити још мртвих.

Док год се америчке трупе налазе у Ираку, биће главна мета отпора и насиља. Војници ће гинути. Док год се рат и окупација продужавају, Обами ће бити теже да се усмери на најтежу економску кризу у земљи.

Окупација Ирака кошта Америку десет милијарди долара месечно. Милијарде ће бити неопходне за војнике и њихове породице када се врате. Нове милијарде треба утрошити да би се обновио Ирак и да би пет милиона интерно расељених Ирачана добило помоћ.

Ако Американци упркос свему томе могу да виде светло на крају тунела у који их је увукао ратоборни Џорџ В. Буш, Ирачани немају такве перспективе.

Велико је питање да ли ће извлачење Американаца и савезника омогућити национално помирење земље којој је окупација, сем смрти и рањавања, уместо демократије донела секташке обрачуне и тероризам џихадиста, а уместо просперитета страхотна разарања.

Ирак је несумњиво стабилнији него што је био марта 2003. и наредних година, али ако је мерна јединица почетка пакао, онда то Ирачанима не значи много. Колико је Ирачана погинуло, нико не зна. Скромне процене говоре о 100.000. Оне друге о 600.000.

Шиити, сунити и Курди, спојени давно по опробаном колонијалном моделу, не успевају да нађу заједнички именитељ. Ал Каида не одустаје од идеје Исламске Републике Ирак. Експлодирају људи и аутомобили-бомбе.

Тачно је да су први западни туристи-авантуристи дошли у Багдад, али град из 1001. ноћи ни шест година после свргавања Садамовог режима нема безбедну воду за пиће.

Није изненађење да су Ирачани годишњицу обележили паљењем америчких застава и повицима „не окупацији”. Како ли ће тек бити 9. априла када је радикални шиитски вођа, шеик Муктада ал Садр, позвао „милионе” Ирачана да обележе годишњицу „сурове окупације”.

Локални јануарски избори показали су колико је снажна тензија између сунитских Арапа и Курда на северу. Централни делови су поприште обрачуна већинских шиита и мањинских сунита.

Да ли ће Ирак експлодирати када се окупатори повуку? Када границе према Ирану, Турској и арапским суседима остану небрањене? Пошто је сасвим неизвесно како ће се тада понашати ирачка војска и снаге безбедности, многи такву опцију сматрају сасвим реалном.

Сада смо сведоци различите нарације. Америчка је пуна оптимизма, ирачка одише песимизмом и страхом од новог хаоса. Од тога која ће превладати не само да зависи динамика извлачења страних трупа, већ и будућност Ирака.

Могуће је да ће многи Американци сматрати да од тренутка када се њихови момци повуку, Вашингтон не сноси одговорност за оно што ће се у Ираку догађати.

Грешка. Управо је зато већина Ирачана убеђена да су Американци „нужно зло” и да су после свега што су им направили дужни да напусте земљу тек када она буде спремна да обезбеди сопствену стабилност.

Како год било, Американци свакако нису освојили „срца и душе” Ирачана, што је био слоган којим је Буш пре шест година пропратио операцију „Шокирај и застраши”.

Обамина одлука да Америку извуче из ирачког гротла несумњиво је разложна, али озбиљну сенку на тај потез баца преусмеравање на Авганистан – што лако може да се покаже као наставак једне доказано промашане политике.

Уместо да шири војне операције „рата против тероризма”, новој вашингтонској администрацији било би боље да се не уплиће у вртлоге подно Хиндукуша. Тамошње руже ветрова прогутале су многе освајаче.

Питање је, истовремено, колико ће Обамина прогресивна економска и социјална агенда моћи да напредује док су САД и даље у рату. Американци су новембра 2008. гласали како би се окончао један рат и како би Америка дипломатијом и уважавањем међународних закона повратила свој погубљени углед и престиж.