Кафана и парламент

Непоштовање и кршење основних правила понашања у највишој институцији наше законодавне власти претворило је републичку скупштину у место опструкције, међусобног вређања и физичког обрачуна народних посланика. Будући да су овакви поступци само продужетак вођења политике другим, и датом месту непримереним, средствима, парламент је постао арена окрутне борбе посланика чије понашање најречитије говори о њиховој општој култури.

Повремени скандали у скупштини били су повод да се негативним поређењем са кафаном укаже на незадовољавајуће низак ниво културе нашег парламента. Мишљење да треба „декафанизовати парламент” показатељ је, у ствари, представе о кафани као непристојном јавном месту. Међутим, реч је првенствено о значајној институцији која функционише на основу одређених правила понашања угоститеља и гостију. Кафана је место сретања и окупљања људи који уз јело, пиће и музику проводе своје време у слободном разговору, мењању искустава и стицању потребних знања. Зато је она и била својеврсни други, алтернативни универзитет за многе који су се на њему образовали. Стеченим знањем и искуством показивали су своју животну и професионалну супериорност у односу на оне који су се образовали седећи само у школским клупама.

Култура, уметност и књижевност били би ускраћени за бројна велика дела за која су њихови ствараоци добијали подстицај управо у кафанском амбијенту. Најстарија скадарлијска кафана „Три шешира” била је својевремено центар ноћног и уметничког живота Београда, место на којем су многи уметници сликали, писали, певали, а најстарија београдска кафана „?” („Знак питања”), била је и прво читалиште „Српских новина”. И други градови у Србији имали су своје омиљене кафане, уписане на својим културним мапама: у Јагодини, на пример, то су биле „Шарена” и „Солун”, у Нишу „Стара Србија” и „Американац”.

У кафанама су, међутим, поједини гости своје жучне расправе, због дејства алкохола и немогућности самоконтроле, претварали у инциденте. Повремени ексцеси нису угрожавали темеље ове институције, јер су угоститељи налазили начина да зауздају потенцијалне виновнике нереда. Премда се непристојно понашање догађало и на другим јавним местима и институцијама, нежељени ексцеси допринели су стварању негативног стереотипа о кафани. Лоши примери узимани су као доминанта укупне слике о њој као месту слободног и разузданог понашања, стецишту непристојних и неморалних. Наружена кафана представљала је супротност позитивном стереотипу свих других места која су оличавала пристојно понашање.

Такав однос према кафани је изражен са становишта официјелне културе, према којем она донедавно није сматрана достојном помена у енциклопедијама нити предметом озбиљних научних истраживања. Замагљена представама о чађавој механи и непристојној биртији, кафана је животна и културна реалност испуњена пријатним и непријатним догађајима, пристојним и непристојним понашањем.

Иако је битна одредница међуљудских односа у приватном животу, пристојност је обавеза службеног и норма јавног понашања којим појединци исказују личну културу у парламенту и у кафани. Бити пристојан значи чинити оно што пристоји датом контексту, институцији или јавном месту. Претпоставка пристојности је познавање правила понашања у међусобном опхођењу заснована, првенствено, на поштовању другог. Онај који их не зна или их игнорише чинећи свесно не оно што треба већ оно што жели и хоће, понекад испровоциран да уради неконтролисано и оно нежељено, кршећи правила пристојности, понаша се некултурно и нецивилизовано.

Независно од своје образованости и политичке припадности, људи се на одређеним јавним местима и институцијама понашају пристојно или непристојно. Са изразима непристојности срећемо се у кафани и у парламенту. Објективним сагледавањем кафане као својеврсне институције, открива се њен значај у нашем јавном, друштвеном и културном животу. Вредност те институције треба сачувати, па зато после учесталих појава непристојности у нашој скупштини, након инцидента у некој кафани можемо очекивати добронамерне захтеве за депарламентаризацију кафанског живота.