Уметност спокоја над безнађем

„Ако је Бејкон највећи сликар отуђења, Дадо је највећи данашњи сликар из редова визионара”, рекао је Ален Боске, писац моногрaфије о Миодрагу Дади Ђурићу, једном од највећих наших сликара. Његове графике и гвашеве, од вечерас у 20 часова до 17. маја, публика ће моћи да види у Београду, у Француском културном центру, на изложби „Светлост таме”.

Ретке су биле прилике да овдашња јавност упозна дело славног уметника, познатог у светским размерама. Његове слике су од маја 2001. године сврстане у сталну поставку центра „Жорж Помпиду” у Паризу. Пре 13 година уприличена је изложба у приватној галерији „Верица ДС арт” која више не постоји, потом изложба у Музеју савремене уметности (1996), као и избор од девет слика пре четири године у галерији „Париски круг” у Београду. И вечерашње представљање Дадових графика и гвашева из приватне колекције Лазара и Живе Вујић уклопиће се у ово спорадично, али увек драгоцено упознавање са стваралаштвом Дада Ђурића.

Као дипломац Академије ликовних уметности у Београду, Дадо Ђурић (Цетиње, 1933), напустио је 1956. године Београд и отишао у Париз, где пролази пут од анонимног литографског штампара до једног од највећих сликара фигурације, кога је црногорска држава, која ове године у јуну први пут самостално учествује на Бијеналу савремене уметности у Венецији, одабрала да је својим делима представља у националном павиљону у палати Зорзи (кустос Мишел Пепијат). У Паризу је Дадо упознао сликара Жана Дибифеа и галеристу Данијела Коридијеа који су га подржавали у професионалном раду. Самостално почиње да излаже већ 1958. године, а 1970. у Националном центру за савремену уметност у Паризу организована му је ретроспектива.

Педесете су биле године када се група наших сликара отиснула у Париз у потрази за ослобођењем од овдашњег владајућег академизма, али Дадо Ђурић наводи своје посебне разлоге. Једини разлог да оде у Париз био је могућност да побегне од војске.

„Богами су ме Црногорци прогонили код мог Ранка, завитлавали га да му је син побегао, да је бегунац... Била је то фамилијарна драма”, изјавио је сликар једном приликом.

За своје сликарство Дадо Ђурић често говори да је смеша свега и да представља одбацивање онога што се зове цивилизација. Полустворења, кефалоиди, деформисане сподобе, истовремено су и визија и прошлост природе, или, како је сажео Данијел Кордије, реч је о уметности спокоја над безнађем. Боје на платнима Дада Ђурића никада нису јарке. „Мени је најбоље кад има врло мало боја, не волим топле, вреле боје”, каже сликар.

„Увек ме збуњивао, и сада ме збуњује, тај брадоња ниског раста, немарног изгледа, благог стаса, који живи у непоправљивом нереду, окружен совама, мачкама, овцама и децом. Сваке недеље током мојих викенда ишао сам да посетим Дада. Радио је на две, три слике истовремено, чије су ми скице изгледале јасне и довршене. Лудео сам када би следеће биле уништене или непрепознатљиве... Изненађен сам кад чујем критике о његовом делу као морбидном. Зар она не разоткривају реалност која нас окружује, а коју се не усуђујемо да погледамо из стида због нашег здравља, нашег комфора, наше равнодушности”, записао је Данијел Кордије.

На изложби у Француском културном центру биће приказано и пет филмова који документују рад Дада Ђурића. Један је посвећен вишегодишњем осликавању зида ране средњовековне капеле светог Луке у градићу Жизору у Француској, у чијем су поду сахрањени лепрозни.

Дадо Ђурић већ дуги низ година живи у добровољном уметничком изгнанству у месту Ерувал, са супругом Хеси, кубанском сликарком. Имају две ћерке Јаницу и Амарант и синове Јафара, Доминга и Малколма, као и унуке Иву и Марена.

Дуго Дадо није долазио у Београд, па неће ни овог пута, али, поручују из Француског културног центра, веома се радује овој изложби, коју ће вечерас отворити амбасадор Француске у Београду Жан-Франсоа Терал.

М. Ђорђевић