"Ни Kокa-Кола им није као наша!"

Када сам након прве године живота у Барселони отишла у Њујорк на свадбу најбоље пријатељице из Београда, причајући како сви у иностранству волимо да критичким оком поредимо "наше" и "њихово", сећам  се овог примера као екстремног, изреченог сасвим озбиљно, и то у Америци, на крају набрајања шта је све код нас боље: "Ама ни Кока Кола им није као наша!"

Занимљив је феномен како се носталгија према домовини сублимира кроз храну. Дакле како и урбане породице пуне кофере не само кајмаком, сиром, корама за питу (ми у Шпанији немамо домаће радње јер је нас, из целе бивше Југе уопште, овде ипак мало у односу на друге земље), већ и ајваром, киселим купусом, кобасицама (не смем све ни да набројим) ... Моји барселонски пријатељи то знају па чак знају већ и да разликују његушки пршут од ужичког, лозу од шљиве, а кад се наздравља, "Живели!" је већ заменило шпанско "Салуд!" или каталонско "Салут!", јер им се нарочито свиђа дубљи или шири смисао које наше "Живели!" подразумева.

Ово ме опет наводи на нешто што човек усваја, или почиње да ради, вероватно тек кад се нађе ван своје земље: да се занима за своју културу на неки шири, можда и објективнији начин (мада то није права реч).

Ја рецимо никада не бих специјализирала руску књижевност нити писала о Достојевском, па ни предавала словенску културу, да сам остала да живим у Београду. Прво, не верујем да бих уопште и кренула на неке постидпломске студије нити започела академску каријеру – и у Шпанији је све то почело на неки начин "случајно", траживши у почетку стипендију и добивши је, сасвим неочекивано - а затим, чак и да сам наставила са студијама, словенског патоса би ми било довољно у свакодневном животу и пре бих рецимо изабрала шпанску књижевност. Сада бих могла да кажем обрнуто, немам никаве жеље да се професионално занимам шпанцима, каталонцима, латинима (J), јер ми је више него довољно што међу њима живим. Што не значи да не уживам да их "оговарам" у овим цртицама.

Велика истина је да се добре и лоше стране једне земље, културе, њених обичаја, могу спознати тек када човек проборави на лицу места дуже време. Самим тим, тако се и лечимо од разних предрасуда. Другим речима: велика је привилегија кад човек себе може да погледа "споља". И ако хоће да буде поштен, временом и искуством гради неку ваљану визију која му омогућава да искористи добре стране тога да живи између два света, са више од једног идентитета, и да то тумачи као богатство. Тако ја у Барселони проповедам (пан)словенство а у Београду припремам каталонску клопу или држим предавања о Гаудију или Пикасу, али не из чисто професионалних амбиција већ из унутрашње потребе за грађењем мостова.  А мој идентитет су – Дунавски кеј и плажа Барселонете, Босин или Кончин осмех, Сервантес на полицама собе у Београду или Андрић на полицама барселонске дневне собе... Наставиће се...