Ко банализује скупштину

Може ли се истински демократски поредак замислити без снажне парламентарне контроле извршне власти?Како Народну скупштину „уљудити” и учинити ефикаснијом, а истовремено очувати основна начела парламентаризма? Постоји ли реална опасност да се усвајањем новог пословника од основног носиоца власти скупштина претвори у „машину” за усвајање закона? Коначно, да ли је скупштина заиста „уско грло” читавог система, како тврде једни, или последња брана увођењу апсoлутизма, како нас убеђују други?

Све су то питања која су, у последње време поново постала актуелна, а пресељење посланика у нову (стару) зграду, чега смо ових дана били сведоци само је појачало те дилеме. Јер, мало је вероватно да ће нови амбијент, ма колико репрезентативно изгледао, утицати на промену њиховог понашања, а мишљења о узроцима таквог стања, као и месту и улози Народне скупштине у нашем друштву сада су, чини се, удаљенија него икада.

Чињеница је да се у Народној скупштини дешавају многе недоличне ствари, да „представници народа” много времена троше на јалове расправе, па и на најприземније увреде, да једном броју посланика недостаје елементарна култура и да све то ствара ружну слику о нашем парламенту. Стоји и тврдња да је скупштина недовољно ефикасна, да многи важни закони месецима чекају на усвајање и да се, сталном опструкцијом, губи драгоцено време, као и новац пореских обвезника.

Постоји ли, међутим опасност да ти недостаци послуже као изговор да се оде у другу крајност? Последња дешавања у и око парламента ту тему поново су учинила актуелном, а поједини аналитичари сматрају да ова страховања нису сасвим без основа. Измене пословника, најава укидања директних ТВ преноса (макар привремено била и одложена), али и стално инсистирање на томе да је парламент неефикасан, да посланици немилице троше „народни новац” и не дозвољавају влади да спроведе „преко потребне реформе”, по њиховом мишљењу само су неки од доказа за то. Они као непримерене наводе и изјаве појединих амбасадора утицајних западних земаља да је скупштина главни кривац што се закони споро усвајају и да су нам зарад „убрзања европских интеграција” потребни „реформа” парламента и снажно вођство „проевропски оријентисане” владе.

Може ли се, пита ова група аналитичара, за два минута, колико је, према изменама пословника, предвиђено за изношење амандмана уопште и започети дискусија, а камоли он образложити? Кад ће свих 250 посланика стићи да упуте барем једно питање влади ако је за то укупно предвиђено само три сата месечно? Да ли инсистирање да се поједини закони што пре усвоје значи да се они унапред проглашавају за напредне, а самим тим и за непроменљиве и императивне? Може ли се, ако дође до укидања преноса забашурити нека афера или са скупштинских заседања јавности презентирати само оно што некоме (свеједно да ли из власти или опозиције) у том тренутку одговара.

Наравно, има и супротних мишљења – да се углед парламента може повратити само ако се енергичним мерама јасно одреде правила понашања, спречи опструкција и увођењем реда омогући његов несметани рад. Проблем је, чини се, и у чињеници да парламентаризам у Србији још нема континуитет тако да и однос готово свих странака према скупштини и даље највише зависи од тога да ли су они, у датом тренутку, на власти или у опозицији.

Ако је за „утеху” сличне проблеме и недоумице имају и неки наши суседи, као и друге европске земље, а и историја парламентарног живота у Србији „зачињена” је свађама, аферама, променама страначких „дресова”, тучама, покушајима гушења парламентарног живота, па чак и убиствима... Зато је овим питањима потребно приступити пажљиво, а на власти и опозицији је одговорност да пронађу решења која се неће доживети ни као прећутно толерисање анархије, али ни као гушење парламентарних слобода. Јер, каква год била, Народна скупштина врховни је носилац законодавне власти, а тамо где она није јака – нема ни истинске демократије.

новинар