Ko banalizuje skupštinu

Može li se istinski demokratski poredak zamisliti bez snažne parlamentarne kontrole izvršne vlasti?Kako Narodnu skupštinu „uljuditi” i učiniti efikasnijom, a istovremeno očuvati osnovna načela parlamentarizma? Postoji li realna opasnost da se usvajanjem novog poslovnika od osnovnog nosioca vlasti skupština pretvori u „mašinu” za usvajanje zakona? Konačno, da li je skupština zaista „usko grlo” čitavog sistema, kako tvrde jedni, ili poslednja brana uvođenju apsolutizma, kako nas ubeđuju drugi?

Sve su to pitanja koja su, u poslednje vreme ponovo postala aktuelna, a preseljenje poslanika u novu (staru) zgradu, čega smo ovih dana bili svedoci samo je pojačalo te dileme. Jer, malo je verovatno da će novi ambijent, ma koliko reprezentativno izgledao, uticati na promenu njihovog ponašanja, a mišljenja o uzrocima takvog stanja, kao i mestu i ulozi Narodne skupštine u našem društvu sada su, čini se, udaljenija nego ikada.

Činjenica je da se u Narodnoj skupštini dešavaju mnoge nedolične stvari, da „predstavnici naroda” mnogo vremena troše na jalove rasprave, pa i na najprizemnije uvrede, da jednom broju poslanika nedostaje elementarna kultura i da sve to stvara ružnu sliku o našem parlamentu. Stoji i tvrdnja da je skupština nedovoljno efikasna, da mnogi važni zakoni mesecima čekaju na usvajanje i da se, stalnom opstrukcijom, gubi dragoceno vreme, kao i novac poreskih obveznika.

Postoji li, međutim opasnost da ti nedostaci posluže kao izgovor da se ode u drugu krajnost? Poslednja dešavanja u i oko parlamenta tu temu ponovo su učinila aktuelnom, a pojedini analitičari smatraju da ova strahovanja nisu sasvim bez osnova. Izmene poslovnika, najava ukidanja direktnih TV prenosa (makar privremeno bila i odložena), ali i stalno insistiranje na tome da je parlament neefikasan, da poslanici nemilice troše „narodni novac” i ne dozvoljavaju vladi da sprovede „preko potrebne reforme”, po njihovom mišljenju samo su neki od dokaza za to. Oni kao neprimerene navode i izjave pojedinih ambasadora uticajnih zapadnih zemalja da je skupština glavni krivac što se zakoni sporo usvajaju i da su nam zarad „ubrzanja evropskih integracija” potrebni „reforma” parlamenta i snažno vođstvo „proevropski orijentisane” vlade.

Može li se, pita ova grupa analitičara, za dva minuta, koliko je, prema izmenama poslovnika, predviđeno za iznošenje amandmana uopšte i započeti diskusija, a kamoli on obrazložiti? Kad će svih 250 poslanika stići da upute barem jedno pitanje vladi ako je za to ukupno predviđeno samo tri sata mesečno? Da li insistiranje da se pojedini zakoni što pre usvoje znači da se oni unapred proglašavaju za napredne, a samim tim i za nepromenljive i imperativne? Može li se, ako dođe do ukidanja prenosa zabašuriti neka afera ili sa skupštinskih zasedanja javnosti prezentirati samo ono što nekome (svejedno da li iz vlasti ili opozicije) u tom trenutku odgovara.

Naravno, ima i suprotnih mišljenja – da se ugled parlamenta može povratiti samo ako se energičnim merama jasno odrede pravila ponašanja, spreči opstrukcija i uvođenjem reda omogući njegov nesmetani rad. Problem je, čini se, i u činjenici da parlamentarizam u Srbiji još nema kontinuitet tako da i odnos gotovo svih stranaka prema skupštini i dalje najviše zavisi od toga da li su oni, u datom trenutku, na vlasti ili u opoziciji.

Ako je za „utehu” slične probleme i nedoumice imaju i neki naši susedi, kao i druge evropske zemlje, a i istorija parlamentarnog života u Srbiji „začinjena” je svađama, aferama, promenama stranačkih „dresova”, tučama, pokušajima gušenja parlamentarnog života, pa čak i ubistvima... Zato je ovim pitanjima potrebno pristupiti pažljivo, a na vlasti i opoziciji je odgovornost da pronađu rešenja koja se neće doživeti ni kao prećutno tolerisanje anarhije, ali ni kao gušenje parlamentarnih sloboda. Jer, kakva god bila, Narodna skupština vrhovni je nosilac zakonodavne vlasti, a tamo gde ona nije jaka – nema ni istinske demokratije.

novinar