Моћ и немоћ

У Минхену је у октобру одржан Експо Реал – један од светски најпознатијих и најпосећенијих сајмова у области некретнина и инвестиција. Међу излагачима, по величини су се истицали штандови грађевинских фирми, банака, инвестиционих фондова, са фантастичним поставкама чија би цена вероватно покрила дуг неке земље трећег света; као и држава и региона са жељом да се на тај начин промовишу Русија, Казахстан, Холандија, Шпанија, Италија, Албанија, Румунија, Чешка, Пољска, и многе друге. Наравно и Србија се представила својом скромном, али коректно одрађеном презентацијом. Таман онолико колико је довољно да се не заостаје за светом.

Сајму је ове године присуствовало око 42.000 посетилаца и излагача из 77 држава, перфектно организованих у десет пространих павиљона. Цена квадратног метра изложбеног простора је била изузетно велика, посетиоца улазница је коштала 300€, а смештај и храна, за три дана сајма, око 1000€, превоз – повратна карта Луфтхансом 450€, и тако даље све до 50€ чију ћу намену објаснити даље у тексту.

Будући да је прави репер за све који иоле нешто значе у послу, међу излагачима и посетиоцима сајма су били они који желе да се промовишу, пронађу нове партнере или учврсте везе са постојећим. Генерално гледано сви присутни су били у потрази за инвеститорима, углавном немачким инвестиционим фондовима, убеђујући их да уложе у одређени пројекат обећавајући им вишеструку добит, и не би ли постали атрактивнији за немачки капитал истицали су, између осталог, флексибилност државних, локалних, и свих осталих закона као и ниски порез на добит.

Српску делегацију су чинили угледни пословни људи који су успели да формализују одличне идеје и да их преточе у успешне пословне пројекте. То ме уопште није изненадило, али ни ово што су ми исти испричали: другог дана сајма, неки од чланова српске делегације су били на вечери у пивници Хофбројхаус, иначе познатијој као “Хитлерова пивница”. Као сваки ресторан који држи до себе и тај је све до 2006. године на зиду чувао фотографију једног од својих светски познатих гостију, Адолфа Хитлера, који је баш у тој пивници 24. фебруара 1920. године први пут прокламовао својих 25 теза Национал Социјализма. После тог датума, на истом месту су се догодили први физички напади на Јевреје.

Свет се од тих дана у много чему променио. Међутим, ентеријер дотичног ресторана је остао исти, осим што су конобари махом хрватски имигранти, музичари Румуни, а међу гостима, ето, и Срби.

Причали су ми да су током вечере у једном тренутку од музичара затражили да одсвирају “Марш на Дрину”. По званичном ценовнику песма је коштала 10€, али наводећи да су им ноте непознате, да ту песму не умеју да свирају, музичари су тражили 100€. После краћег ценкања, пристали су да одсвирају за 50€, што је, како кажу српски бизнисмени, у датим околностима био одличан “дил”.

Румуни почеше да свирају, а цела сала је наставила да игра, наравно многи незнајући ни речи ни дубоко историјско-социолошко значење те песме за Србе. Изненађено ми причају како су се сви гости, углавном Немци, лепо забавили, изиграли и како су после весело наставили да испијају кригле пива, као да се ништа није десило.

Кад то чух, на тренутак ме обузе велика радост замишљајући ту атмосферу, тај невероватан склоп околности, покушавам да визуализујем њихове речи, то да су Немци играли уз “Марш на Дрину” у сред “Хитлерове” пивнице, просто невероватно, деловало ми је као да су их насамарили. Чинило ми се да је самим тим чином долазак српске делегације на Експо Реал био не само успешан, него и историјски, иако ми нико није причао ништа о склопљеним пословима.

Свим срцем сам жалила моју емигрантску судбину јер то вече проведох са шпанском делегацијом у пивници Минхенске Општине, певајући фламенко и заједно са колегама Шпанцима верујући у јединственост тог догађаја.

Поче да ври у мени крв солунских ратника, носилаца Албанске Споменице и Карађорђеве Звезде, пење се из груди дође до главе и на врхунцу сама из мене проговори: “Слабо сте се ценкали, свирали би они и за 5”! Стресох се од сопствених речи, као и увек кад кажем болну истину. Друштво заћута. Затим променисмо тему.

Ми Срби имамо једну изреку када хоћемо да кажемо: “ништа ми не могу”, а то је: “могу само да ми пљуну под прозор”, можда би требало да је променимо у: “могу само да ми плаћају песме у пивници”, и да се надамо да ће је неке будуће генерације опет променити, али овога пута на наш понос.