Путовање без повратка

…И скочисмо у понор. Наши путеви почеше да се одмотавају пред нама као клупко паучине, наше судбине упадоше у вртлог времена и простора без дна. Непознати предели, другачији људи, урбана геометрија дугачких линија и предграђа неомеђених окућница, непрегледних површина укроћене траве и дисциплинованих ружа, које су се са првим престанком мраза појављивале изненада у огромном броју, већ расцветале, миришљаве и раскошне лепоте.

Окружене новом стварношћу наша чула, наше мисли, наше оголеле душе улетеше нехотице у вртлог емоција и слика два потпуно различита света која почеше да се спонтано упоређују и намећу заводљиво разрогаченој свести, бацајући нас у све дубље поноре усхићености и сумње, чежње и носталгије, згађености и туге.

Када човек дође у Нови Свет, у ту колевку свих пустоловина, у Америку, све се одједном разигра пред очима. И душа и тело завибрирају новом снагом и енергијом за коју ниси ни знао да је поседујеш. Заиста, шта се то десило те си потпуно заборавио како је важно борити се упорно, непоколебљиво и доследно за оно што хоћеш да постигнеш, свим својим исконским соковима, мудрошћу предака, стоички и страствено? И да најпосле никада, никада, никада не одустанеш и не поклекнеш на том путу. Како се сва та позитивна енергија, та неутажива глад сваког људског бића за растом и развојем потенцијала, креативности и имагинације, тако лако угушила у мени, у земљи мојих предака?

Ја сам увек сањао “земљу насмејаних људи”, а ипак сам некако са неповерењем посматрао насмејана лица мојих нових суграђана када ми се обраћају, стално сам имао утисак да се претварају, па они се и на фотографијама само смеју. Никако да сретнем неког намргођеног суседа који ми у пролазу осорно климне главом. Не може се заобићи чињеница да је промена учинила своје и да су ми се финоћа Американаца и љубазност у опхођењу просто учинили сувише заводљивим после нашег српског непосредног комуницирања куртоазним псовкама. А можда се ружна страна њиховог менталитета загубила негде у преводу на матерњи језик. Посматрам све то око себе и добијам жељу да некоме испричам у свом старом крају, некоме ко ми је годинама био сусед, живео окружен својом браћом чију је и децу мрзео из дна душе због парчета окућнице, добијам жељу да му кажем да је тако лако бити љубазан и насмејан, неподношљиво једноставно бити драг према другима – али авај, и он и браћа су већ одавно мртви, сахрањени са отровом сопствене мржње. 

Мудро је учити на искуству других. У предграђима Филаделфије срне и јелени су домаће животиње, зечеви упорно нервирају нашег пса трчећи наоколо безбрижно, веверице и птице зобљу из хранилциа које висе на све стране, гуске у спокојном гегању заустављају саобраћај на локалним путевима у свом походу на пашњак на супротној страни улице. Лети нас буди заглушујући цвркут птица на који дуго нисам могао да се навикнем, можда и због чињенице да сам одрастао у Кошутњаку у коме су само врапци преживели нашу урбанизацију. Као клинац сам виђао ласте које су се сваке године гнездиле у ходнику наше зграде али и оне су постепено нестале. О кошутама се још само испредају приче.

Неко једном рече да је љубав онаква како поступа. Наша љубав према српској земљи и српском народу је препуна парадокса. Ми смо везани за ту земљу генетским кодовима који се тешко могу разумети. Зато нам се и заискри у оку кад чујемо наш говор, музику наше младости, осетимо мирисе кухиње – колачи које је само наша мајка умела да замеси, бакине сарме, теткине штрудле и пекмез од шљива....

Али наша љубав одбија да прихвати наличје те земље у којој смо рођени и стасали: Поносни на своју историју, на вештину и храброст српских војника, ми као народ нерадо признајемо своје заблуде и грешке, одани племену до бесмисла спремни смо да жртвујемо сваког појединца, ма колико он значајан био за наш свеукупни опстанак. Затровани гордошћу и поносом ми мудрост ниско вреднујемо а различитост оптужујемо за издају Српства, неспособни за практичност, згађени над било каквим компромисом ... одбијамо сваку помисао да нас неко може волети страсно а да притом не одобрава све оно што чинимо. Ми заиста више не верујемо да постоје људи који помажу својим суседима, старијима и сиромашнима без икакве награде, а паметан и добар се код нас преводе са глупак и будала. Бичеван историјом наш је менталитет огрубео до колективне себичности и неодговорности, те и оно мало земље на којој још живимо немилосрдно уништавамо како би доказали свету да ми можемо и брже и суровије да индустријализујемо наше реке и шуме.

Ухватим себе често у последње време како у мислима шетам својим старим крајем, и једна по једна мисао поново донесе увек исто питање: Да ли сам заиста морао да одем? И тада изненада све постане кристално јасно, и као у добро режираној представи главни јунак у свом завршном монологу отвара своју душу и исповеда истину: Морао сам да одем. Недостајала ми је снага да градим упорно свој живот тамо где се све изнова кидало пред мојим очима, недостајала је вера да по ко зна који пут кренем од својих почетака а да о губитку не прозборим ни речи, осмеси су се угасили на мом лицу под жрвњем патње и страдања, срце ми се кидало гледајући земљу у ропцу, напуштену и анатемисану, без снаге да се одупре безнађу и хаосу, и да васкрсне преображена славећи живот у свој својој лепоти и истинитости. Недостајали су ми људи са којима сам хтео да градим неко ново време, неки нови живот, неку другацију судбину.

Започевши ово путовање ми смо знали да скачемо у понор. Нисмо се освртали, нисмо застајали да удахнемо слаткасти парфем носталгије. Али нисмо престали да волимо, зато смо и отишли, да сачувамо тај голицави плам у грудима који буди сећање на своју земљу, да оживимо визију наше прелепе Србије какву смо знали од рођења и за чију љубав смо спремни и на вечито изгнанство.