Putovanje bez povratka

…I skočismo u ponor. Naši putevi počeše da se odmotavaju pred nama kao klupko paučine, naše sudbine upadoše u vrtlog vremena i prostora bez dna. Nepoznati predeli, drugačiji ljudi, urbana geometrija dugačkih linija i predgrađa neomeđenih okućnica, nepreglednih površina ukroćene trave i disciplinovanih ruža, koje su se sa prvim prestankom mraza pojavljivale iznenada u ogromnom broju, već rascvetale, mirišljave i raskošne lepote.

Okružene novom stvarnošću naša čula, naše misli, naše ogolele duše uleteše nehotice u vrtlog emocija i slika dva potpuno različita sveta koja počeše da se spontano upoređuju i nameću zavodljivo razrogačenoj svesti, bacajući nas u sve dublje ponore ushićenosti i sumnje, čežnje i nostalgije, zgađenosti i tuge.

Kada čovek dođe u Novi Svet, u tu kolevku svih pustolovina, u Ameriku, sve se odjednom razigra pred očima. I duša i telo zavibriraju novom snagom i energijom za koju nisi ni znao da je poseduješ. Zaista, šta se to desilo te si potpuno zaboravio kako je važno boriti se uporno, nepokolebljivo i dosledno za ono što hoćeš da postigneš, svim svojim iskonskim sokovima, mudrošću predaka, stoički i strastveno? I da najposle nikada, nikada, nikada ne odustaneš i ne poklekneš na tom putu. Kako se sva ta pozitivna energija, ta neutaživa glad svakog ljudskog bića za rastom i razvojem potencijala, kreativnosti i imaginacije, tako lako ugušila u meni, u zemlji mojih predaka?

Ja sam uvek sanjao “zemlju nasmejanih ljudi”, a ipak sam nekako sa nepoverenjem posmatrao nasmejana lica mojih novih sugrađana kada mi se obraćaju, stalno sam imao utisak da se pretvaraju, pa oni se i na fotografijama samo smeju. Nikako da sretnem nekog namrgođenog suseda koji mi u prolazu osorno klimne glavom. Ne može se zaobići činjenica da je promena učinila svoje i da su mi se finoća Amerikanaca i ljubaznost u ophođenju prosto učinili suviše zavodljivim posle našeg srpskog neposrednog komuniciranja kurtoaznim psovkama. A možda se ružna strana njihovog mentaliteta zagubila negde u prevodu na maternji jezik. Posmatram sve to oko sebe i dobijam želju da nekome ispričam u svom starom kraju, nekome ko mi je godinama bio sused, živeo okružen svojom braćom čiju je i decu mrzeo iz dna duše zbog parčeta okućnice, dobijam želju da mu kažem da je tako lako biti ljubazan i nasmejan, nepodnošljivo jednostavno biti drag prema drugima – ali avaj, i on i braća su već odavno mrtvi, sahranjeni sa otrovom sopstvene mržnje. 

Mudro je učiti na iskustvu drugih. U predgrađima Filadelfije srne i jeleni su domaće životinje, zečevi uporno nerviraju našeg psa trčeći naokolo bezbrižno, veverice i ptice zoblju iz hranilcia koje vise na sve strane, guske u spokojnom geganju zaustavljaju saobraćaj na lokalnim putevima u svom pohodu na pašnjak na suprotnoj strani ulice. Leti nas budi zaglušujući cvrkut ptica na koji dugo nisam mogao da se naviknem, možda i zbog činjenice da sam odrastao u Košutnjaku u kome su samo vrapci preživeli našu urbanizaciju. Kao klinac sam viđao laste koje su se svake godine gnezdile u hodniku naše zgrade ali i one su postepeno nestale. O košutama se još samo ispredaju priče.

Neko jednom reče da je ljubav onakva kako postupa. Naša ljubav prema srpskoj zemlji i srpskom narodu je prepuna paradoksa. Mi smo vezani za tu zemlju genetskim kodovima koji se teško mogu razumeti. Zato nam se i zaiskri u oku kad čujemo naš govor, muziku naše mladosti, osetimo mirise kuhinje – kolači koje je samo naša majka umela da zamesi, bakine sarme, tetkine štrudle i pekmez od šljiva....

Ali naša ljubav odbija da prihvati naličje te zemlje u kojoj smo rođeni i stasali: Ponosni na svoju istoriju, na veštinu i hrabrost srpskih vojnika, mi kao narod nerado priznajemo svoje zablude i greške, odani plemenu do besmisla spremni smo da žrtvujemo svakog pojedinca, ma koliko on značajan bio za naš sveukupni opstanak. Zatrovani gordošću i ponosom mi mudrost nisko vrednujemo a različitost optužujemo za izdaju Srpstva, nesposobni za praktičnost, zgađeni nad bilo kakvim kompromisom ... odbijamo svaku pomisao da nas neko može voleti strasno a da pritom ne odobrava sve ono što činimo. Mi zaista više ne verujemo da postoje ljudi koji pomažu svojim susedima, starijima i siromašnima bez ikakve nagrade, a pametan i dobar se kod nas prevode sa glupak i budala. Bičevan istorijom naš je mentalitet ogrubeo do kolektivne sebičnosti i neodgovornosti, te i ono malo zemlje na kojoj još živimo nemilosrdno uništavamo kako bi dokazali svetu da mi možemo i brže i surovije da industrijalizujemo naše reke i šume.

Uhvatim sebe često u poslednje vreme kako u mislima šetam svojim starim krajem, i jedna po jedna misao ponovo donese uvek isto pitanje: Da li sam zaista morao da odem? I tada iznenada sve postane kristalno jasno, i kao u dobro režiranoj predstavi glavni junak u svom završnom monologu otvara svoju dušu i ispoveda istinu: Morao sam da odem. Nedostajala mi je snaga da gradim uporno svoj život tamo gde se sve iznova kidalo pred mojim očima, nedostajala je vera da po ko zna koji put krenem od svojih početaka a da o gubitku ne prozborim ni reči, osmesi su se ugasili na mom licu pod žrvnjem patnje i stradanja, srce mi se kidalo gledajući zemlju u ropcu, napuštenu i anatemisanu, bez snage da se odupre beznađu i haosu, i da vaskrsne preobražena slaveći život u svoj svojoj lepoti i istinitosti. Nedostajali su mi ljudi sa kojima sam hteo da gradim neko novo vreme, neki novi život, neku drugaciju sudbinu.

Započevši ovo putovanje mi smo znali da skačemo u ponor. Nismo se osvrtali, nismo zastajali da udahnemo slatkasti parfem nostalgije. Ali nismo prestali da volimo, zato smo i otišli, da sačuvamo taj golicavi plam u grudima koji budi sećanje na svoju zemlju, da oživimo viziju naše prelepe Srbije kakvu smo znali od rođenja i za čiju ljubav smo spremni i na večito izgnanstvo.