Барбра Стрејсенд храбри све жене света

 ВИШЕ ОД СПОРТА
Богдан Бирач (69) није само женски фризер. Он је један од оних занатлија који је свој посао уздигао до нивоа уметности. Радио је на просторима бивше Југославије и Француске. У Паризу је свој занат довео до савршенства у школи модне куће „Лореал”.

Да његове руке, са маказама и чешљем, говоре „све језике” показао је безброј пута, али он посебно истиче онај случај кад је 1984. године позван у Загреб, да на избору лепотице Југославије, по налогу из Лондона, направи фризуру Мис света Венецуеланки Алварез Лебри, која је била гошћа овог такмичења.

Са супругом Маријом, ћерком Ивоном (39), фризером, и сином Јованом (40), новинаром, живи у новој породичној кући у Београду, на Душановцу, у Ибарској улици, у коју је уграђен и леп, уметнички фризерски атеље.

Како себе доживљавате?

Као веома задовољног, успешног човека у свим животним односима. Кад бих се поново родио ништа не бих мењао. Све ово би само поновио. И данас се бавим фризерајом, атрактивном професијом, која никад није иста, као што нису исте ни све жеље лепих жена. Али ја сам ту да им помогнем у том избору. Мислим да сам нашао смисао живота. Не кајем се ни због чега што сам урадио. Жао ми је само због нечега што сам могао, а нисам учинио.

Од када сте у Београду?

Мој отац Васа је Славонац. У Београду је живео од 1925. године. A ја сам дете са „службеног пута”. Рођен сам у Славонији, у Бањи Дарувар. Ту је отворена немачка пивара Вајферт, а мој отац је, у Краљевини Југославији, био задужен за пореску контролу, па је са мајком Вуком, на дан мог рођења, био у том месту. Тако су мене донели у Београд као новорођенче.

Кад сте се уписали у фризере?

Учинио сам то после осмогодишње школе. Имао сам срећу да занат учим код чувеног мајстора Славка Ћирића. Он је имао салон у Светогорској улици, тамо где је сад „Пекара Аца”. Славко ме научио и занату и животу. Он је, практично, био мој други отац. Његова кћерка, Гордана Ћирић, чувени је креатор.

Колико сте у време учења били у спорту?

Онолико колико се у то време то могло. Тада су деца из три улице имала само један фудбал, сваки пети је имао патике... А волео сам фудбал. У то време перјанице нашег укупног спорта били су фудбалери Стјепан Бобек из Партизана и Рајко Митић из Црвене звезде. Бобек ми је био ближи зато што је био атрактиван играч и храбар борац, „партизан”...

Чему Вас је учио спорт?

Спорт је демократија раса. Ево једног примера из Француске. Видео сам на Тријумфалној капији један графит: „Зидан председник”, а Зидан је, пореклом, Арапин, његови су из Алжира, а ниједан Арапин у Француској, иако их има четрдесет одсто, није ни близу парламента. Ипак, без обзира на боју коже, у спорту се увек зна ко нешто може и ко, то исто, не може. А Зидан је у фудбалу могао више него сви остали...

А кад сте постали јавна личност?

Било је то 1958. Имао сам већ осамнаест година. Био сам мајстор у салону „Зорица”, преко пута „Политике”. Тада је стигла и телевизија. У салон су долазиле новинарке из свих редакција. Тада су кренуле модне ревије и модни часописи. Био сам један од првих фризера за даме са телевизије. Душанка Калањ никад није променила мој стил фризуре.

О чему сте тада сањали?

После одслужења војног рока видео сам себе у Француској. Почетком шездесетих добили смо пасоше и могућност да, без виза, путујемо по свету. Нашао сам 1964. године своју љубав, оженио се и ушао у други разред брзог воза за Париз... До Милана смо стајали, а потом смо нашли једно место. Тако сам, у крилу, унео моју драгу Марију у град светлости.

Како Вас је дочекао Париз?

На ногама. Сачекала су ме двојица колега. Била је субота пре подне. Одвели су ме у један салон у најлепши део града, у шеснаести арондисман. Са газдом сам се споразумео рукама. Наишла је једна девојка, муштерија. И са њом сам „говорио” на исти начин. А кад сам је „обрадио” она је заблистала, добио сам добар бакшиш, а газда није скидао осмех са лица... И тако сам десетак часова после доласка у Париз већ имао посао. Пет година сам провео у том салону.

Како сте научили француски?

Језик се најлакше савлада у разговору са женама. У том односу све се брзо научи. После годину дана сам, уз рад, увече, одлазио у модну фризерску школу фирме „Лореал”. Тако сам, после три године, стекао и диплому фризера креатора. Радио сам, после тога, фризуре девојкама за часопис „Ел”, па за манекенке модне куће „Мадам де Рош”, као и за најлепше жене света, при представљању сезонских колекција у студију „Пако Рабан”...

Шта је у Вашем послу најважније?

Отворити жену и открити све њене жеље, а уз пут стећи њено велико поверење и сазнати шта је тишти, а шта је, у свим односима, чини расположеном. Многе жене долазе код свог фризера не само да среде косу већ да, у исто време, лепом причом, доведу и све своје мисли до бољег расположења. Некад се много ишло код попа, на исповед, а сад се то, чешће, чини код свог фризера.

Да ли је фризер могући „љубавник”?

Да, да... И то је могуће. Ако фризер не воли свој модел и обрнуто, ту нема ни правог резултата у раду. Замислите лепу зрелу жену која нема коме да се повери. Е, па ту је њен фризер који је улепшава, који је „мази” док ради, који је воли... Не мора ту да буде ништа више од тога. Али, она тражи да је разумете. Неким женама је и тај контакт довољан да заблистају у пуном сјају...

А уколико у том односу буде и више од „тога”?

То је могуће у свим сусретима жене и мушкарца, а не само у контакту фризера и модела. Све је то, одавно, објаснио Сигмунд Фројд својима ставом до кога је дошао емпиријски: „Људи су сексуална бића од рођења до смрти”... 

Како на то реагује Ваша жена?

Вероватно је понекад била љубоморна, али увек је била дискретна. Она никад није кренула у салон, а да ми се, пре тога, није најавила. А и радили смо једно време заједно, али брзо смо схватили да то квари све наше односе, и личне и пословне.

Да ли сте Ви само „бели” фризер?

Углавном да. Да бих озбиљно фризирао црнкиње требало би поново да идем на занат. У питању је квалитет косе и њена обрада. Црнци имају сто пута више длака на глави него белци. У салонима за црнкиње, у Паризу, распевана је атмосфера. Њихов култ је дотеривање и улепшавање, а све то чине уз музику која има жесток ритам. Рад на коси црнкиње траје и до пет сати...

Шта је на жени важније: шарм или лепота?

Шарм је увек јачи од лепоте. Шарм је њена унутрашња лепота. То је божји дар. На другој страни – лепо лице, нос, уши, очи... не чине жену лепом ако она не уме лепо да се насмеје или ако има груб глас и очи које ништа не обећавају. Таквој жени ни Богдан Бирач не може да помогне лепом фризуром. А да ли знате да најуспешније жене света нису лепе. Пример за то је она клемпава и дугоноса Барбра Стрејсенд. Није лепа, а, у својој суштини, у ствари јесте. Божанствена је и кад је гледате и кад је слушате! Она својим шармом и харизмом храбри све жене света.

А шта Вам је најважније?

Осећај задовољства живота. Јер живот је леп сам по себи. А још кад од свог посла направите уметност онда је то право уживање. А то свако може да учини, ако свој посао истински воли. Љубав је та која нас обликује у сваком смислу. Јер љубав је највећа енергија коју човек може да емитује.

О чему говоре фризура и одело?

Анализом „скоцкане” особе може се сазнати много тога лепог, кад је реч о уредности, о односу према себи и околини, па, могуће је, и о менталном склопу. Али, има, наравно, и низ примера да у некоме ко је „чупав” и „апа-драпа” можете, дружењем, открити да има јако „почешљане” и здраве мисли.

А шта је са стилом мушко-женског пара?

Фризура и одело им могу бити у истом стилу. Али „дозвољено” је да неко од њих буде и у контри. Не, наравно, уредан и неуредан, већ опуштен и шик... Не мора све да буде праволинијски...

Да ли је стил увек истина о себи?

Углавном да, али има и случајева кад се чешљањем и облачењем нешто крије. На пример: у изазовном стилу нека стидљива жена крије своје право „ја”. И на тај начин се ослобађа неких унутрашњих осећања. Али, у принципу, фризура је изузетно повезана са карактером жене, са њеним понашањем... Онај ко уме да гледа жену и у њеној фризури може да открије неке тајне тог сензуалног бића.