Други су изабрали развој

Монетарни одбор Народне банке Србије размотрио је јуче актуелна економска кретања и одлучио да референтну каматну стопу задржи на досадашњих 14 одсто. Тачка и крај. Изненађење? Можда, јер се међу банкарима, али и појединим економским аналитичарима провлачио глас о могућем смањењу те камате из сасвим једног простог разлога – Србији је у овом часу већи проблем рецесија него инфлација. Треба изабрати мање зло.

У саопштењу са јучерашње седнице Монетарног одбора не каже се за чиме су се његови чланови повели доносећи такву одлуку, али и без тога неке ствари дају се наслутити. Код нас још није донета не само стручна, већ и државна, односно политичка одлука – шта нам наредних месеци ваља чинити. Шта је приоритет над приоритетима? Ако нисмо довољно спремни и способни да завиримо у сопствену економску „утробу”, у којој се ништа добро не „кува”, нису нам непозната искуства развијеног света и суседних европских земаља.

По сведочењу угледног професора Давора Савина, Енглеска централна банка је пратећи развој кризе у свету, али бавећи се и својим домаћим јадом, основну каматну стопу свела на свега 0,5 одсто. То је најнижа цена новца у Енглеској од оснивања банке – 1694. године. Истим или сличним смером кренуле су Федералне резерве Америке, Јапан, Европска унија, односно 15 чланица њене монетарне уније. Пали су еурибор и либор. Сви су похрлили да, по теоријском рецепту, јевтиним новцем покрену свет финансија, а банкама, реалном сектору и грађанима упуте најјачи могући сигнал – радите, производите, трошите… За сада тај рецепт још не даје очекиване резултате. Сви су уплашени за своје паре, стрепећи и од могућности да може бити горе. Потребно је време да се економски точак покрене у новом смеру, а са њим врати поверење свих тржишних играча једних у друге, али и у систем који је доживео прави слом.

Код нас, који се још учимо основама капитализма, основна камата стоји као Монт Еверест. Не само због висине, већ и по својој стабилности. У НБС, као независној монетарно-кредитној институцији, за сада не прате светски тренд или то чине веома споро. Нико, наравно, не очекује нити је могуће да НБС, по примеру Енглеске, сведе референтну каматну стопу на пар процената. Не само због наше двоцифрене стопе инфлације. Европа, па и та Енглеска, има сасвим другачије економске прилике, финансије, фискалну политику… али нама треба развој, а развој значи ниже камате и – инфлацију. Чак и да не буде „штампања” пара.

Влада је учинила што је, за сада, могла. Минималним подстицајним средствима покренула је банке да из својих извора помогну производњу и пласман робе. Макар и по систему „старо за ново” чак и туђе робе, али то је мало. Симболично. Потребне су много ударније дозе пара, али не по актуелним каматама од 20 и кусур процената. Зато први корак у том постепеном и смишљеном кресању камате, најпре основне, а потом и комерцијалних, држава мора да повуче први корак одлуком – шта жели.

Развој и антиинфлациона политика не могу у исти час. Избор је наш.