И данас се клањам сенима мог професора

ВИШЕ ОД СПОРТА
Младомир – Пуриша Ђорђевић је прво редитељско име југословенског и, подразумева се, српског филма. Иза камере је од 1946. године и још се не предаје.

На заказани разговор, у среду, 6. маја, на Ђурђевдан, на свој осамдесет пети рођендан, дошао је петнаест минута раније. Остао је усправан. витак и елегантан. Сачекао ме је на платоу испред палате „Политике”. Јео је погачице и, уз пут, хранио голубове...

Публика је посебно запамтила његове култне филмове: „Девојка”, „Сан”, „Јутро”, „Подне”, „Бициклисти”... Снимао је и документарце. Добијао је награде у свом Чачку, али и у Венецији, Пули, Кану, Москви, Прагу, Сан Франциску, Берлину...

Објавио је више од сто прича у низу новинских издања, као и девет књига. Аутор је драме „Тајна црне руке”. Члан је и Удружења књижевника Србије.

А био је, веома, активан и спортски. Играо је, готово професионално, фудбал за Борац из Чачка.

Има кћерку Лидију (38). А кад је о женама реч искрено признаје: „Највише сам волео Милену”...

Како сте?

Сасвим добро, у сваком погледу. Али, кад човек има осамдесет пет година мало му је, као сад мени, непријатно што толико живи. И зато тај човек, као сад ја, настоји да о себи остави што бољи утисак. Мислећи о томе он, као и ја, размишља шта би, на крају живота, могао о себи да каже што би памтили потомци. Имам пријатеља, Фиолу из Ужица, који ми је рекао: „Слушај Пурке, кад ти дође тај последњи час најбоље ћеш се осећати ако будеш само мало ћевли”. „Ћевли” је стари српски израз који значи – бити при пићу.

Ко Вас је дочекао при доласку на овај свет?

Пре свих, наравно, мајка Милица, па отац Јанаћко и две године старија сестра Вера. Отац ми је био идеал и из једног формалног разлога. Као секретар општине био је веома тачан, уредан и елегантан. А мајка је била од оних домаћица којима је свака посуда била на свом месту, а у башти је имала разнолико цвеће. Имала је изузетан осећај за музику. Њеним етно-песмама „обојио” сам многе своје филмове.

Како сте добили надимак?

Догодило се то одмах по рођењу. Отац је купио живо прасе за моје рођење које су, до мог „доласка”, звали Пуле, Пуленце... А кад је прасе постало прасетина, кад сам рођен, да би сачували успомену на то симпатично прасе мени су почели да тепају Пуле, Пуленце... И после извесног времена то се претопило у Пуре, Пуриша.

Шта Вам је обележило школске дане?

Један трагичан догађај... Реална гимназија у Чачку имала је сјајне професоре, већином су ту били руски емигранти. Латински језик предавао нам је Ђорђе Ковбаско. Захваљујући њему врло лако сам савладао и француски и италијански. Али, Ковбаско је био врло строг. Једно цело лето сам морао да учим латински. Припремао сам се за поправни. И планирао сам да Ковбаску разбијем прозоре на кући.

И шта се догодило?

Професор Ковбаско је, тог лета, премештен у Крагујевац. А ви знате познату трагедију ђака у Шумарицама кад су Немци 21. октобра 1941. године стрељали ђаке и професоре. Професор Ковбаско је, као руски емигрант, одбио понуду Немаца да изађе из строја за стрељање. Одлучио је да са својим ђацима оде у вечност... И данас се клањам сенима професора Ковбаска за којим је остала да тугује супруга, Српкиња Будимка, професорка историје.

А шта је Вама однео рат?

Оно што се код нас врло мало зна јесте чињеница да су првог дана октобра 1941. године у Чачак ушле заједничке снаге партизана и четника. Међу партизанима је био и мој идеал из фудбала Аца Кнежевић звани Аца Патак. Тако сам и ја постао партизан. Ипак, после хапшења, у току окупације, више сам био у – затворима него на слободи... А непосредно пре почетка рата, у седамнаестој години, имао сам неодољив план. Желео сам да скупим 20 динара за одлазак у једну од две јавне чачанске куће, у хотел „Европу” или у „Белви”. И кад сам, од продаје књига из очеве библиотеке, скупио тринаест динара – избио је рат!

Шта је био Ваш идеал?

Фудбал. Био сам заљубљен у ту игру. Као клинац играо сам у подмлатку Борца и обожавао све фудбалере, а посебно Ацу Патка. После рата, захваљујући тренеру Патку и жестоком раду, ушао сам у први тим Борца. Почетком 1946, кад сам имао двадесет две године, играли смо квалификације за Прву лигу. Ривал у Чачку била нам је Црвена звезда. И победили смо (2:1). Играо сам на положају левог халфа. Био сам директни ривал Рајку Митићу! Тај догађај убрајам у једно од мојих највећих животних достигнућа.

И шта још?

Следеће моје достигнуће је што сам, као новинар чачанског „Гласа”, позван у Београд, у „Политику”. Било је то 10. маја 1946. године. Први пут сам дошао у ослобођени Београд. Имао сам тесне ципеле и „кнедлу” у грлу. Од уредника Синише Пауновића добио сам задатак да видим да ли је прорадио трамвај на Вождовцу. Вратио сам се у редакцију тек у поноћ, кад су новине биле завршене... У „Политици” сам, као новинар културне рубрике, остао шест месеци. А потом ме Воја Нановић, главни уредник „Филмских новости” увео у филм из којег, желим да верујем, ни мртав нећу изаћи...

Шта сте филмом казали, а шта нисте могли?

Сви моји филмови имали су жаоку, критику живота, рада, режима... Тако је један од мојих филмова, под именом „Пази не тумбај”, цензура забранила, не само због слободног садржаја већ и зато што је музичка пратња у филму био џез, концерт за трубу и оркестар Харија Џемса. А кад сам, једном приликом, рекао Титу да бих снимио филм о резолуцији Информбироа, о нашем сукобу са Русима, он ме је оштро погледао и казао: „Немојте ту ништа да прћкате”. Ипак, ја сам тај филм снимио. То је „Подне”.

А како је било касније?

У току шездесетих цензура је била лабавија. Тада сам снимио ратни филм „Девојка”, који је, практично, љубавни и који се завршава јако трагично за јунаке. У то време појавили су се нови редитељи: Саша Петровић, Душан Макавејев, Жика Павловић, Желимир Жилник... Био је то удар нашег филма на Европу.

Како је рад на филму утицао на Вас?

Снимајући филмове читао сам нормалну литературу. Идеал су ми били Пруст, Фокнер, Толстој, Чехов, Достојевски... Онда сам почео да читам и филозофе. Оно што ми се свидело код Ничеа је, цитирам: „Није важно како живиш, већ колико разумеш бит живота”. Код њега сам нашао много идеја за свој рад. Ево још једне његове мисли: „Није важно што не признајемо своје емоције и што лажемо друге већ што лажемо себе”, као и „Ако ниси искрен нећеш имати искрене пријатеље, а кад немаш искрене пријатеље – немаш никога.”

Кад сте се искрено заљубили?

После низа ситнијих авантура прва моја велика, права љубав, била је Милена Дравић. Било је то 1960. године. И из обостране љубави родио се брак. Венчали смо се у Чачку. Милена је у то време већ била велика филмска звезда. Почели смо и заједно да радимо. Ишла је из филма у филм. И ма колико да сам је волео приметио сам да ја њој сметам, да нисам човек за њу, па и, искрено, човек који њу не заслужује... И растали смо се врло пријатељски. Чак смо, у току развода, снимили филм „Девојка” који је имао огроман успех.

А ко је сад Ваша искрена љубав?

То је већ тридесет осам година моја кћерка Лидија која је драматург. Удата је за Рашу Андрића, редитеља. Немају децу. Живим са њима као у хотелу. Увек су ми на располагању. Са Лидијином мајком сам одавно разведен. Тако се догодило да је Лидија, као мало дете, остала уз мене. Био сам јој, цео живот, и мама и тата. Водио сам је у школу, доводио, успављивао, будио, кувао, хранио... И још нешто што је у овом случају јако важно: Лидија са мајком има нормалне односе. Наше неслагање, увек сам мислио, није смело да утиче на дете.

Да ли сте верник?

Једина моја права вера је истина, истина у свим односима и по сваку цену. Није то лако, али морамо се, са собом, борити за своју истину. Истина, наравно, зависи и од карактера, а карактер је непромењива категорија. То, фигуративно, могу овако да објасним: Истина је као лепа девојка која се, кад исплива из мутне воде, обрише пешкиром истине. Ето, ова девојка је, бар, покушала... 

О чему сад најчешће размишљате?

О ономе на почетку нашег разговора, о старом српском изразу, о „ћевли”, о благом пијанству. Чехов је пред умирање тражио чашу шампањца, ја не пијем шампањац, а не могу да тражим десет с луком и лагани шприцер. Због моје последње реченице, коју још тражим, полако продужавам живот. Зато желим да све вас, који сте прошли кроз мој живот, кад нађем ту моју последњу реченицу, оставим са лепом утехом да – нећу знати да сам умро...