Пронаћи тачку ослонца

Кроз излог Галерије УЛУС-а, у Кнез-Михаиловој улици, пажњу шетача привлаче слике Тијане Фишић, егзотичне, пуне плаветнила и неке медитеранске светлости . Изложба двадесетак дела Фишићеве, под називом „Архитектоника неба или аутопортрет”, насталих у претходне три године, трајаће још данас. На овим сликама, како кажу критичари, „све се види”; између осталог, да њихова егзотичност показује ауторкину смелост у исказивању мисли, да слике носе дубљу метафору стварности и да је сликарка рекла „не” авангарди.

Тијана Фишић је магистрирала на ФЛУ у Београду, живи и ради пуним плућима на више колосека, брине о двоје деце, ради као педагог на Факултету за уметност и дизајн, и слика толико да је питају да ли уопште стиже да спава! Њена дела се налазе у збиркама Народног музеја и музеја у Пријепољу и Крушевцу. У разговору за „Политику”, Тијана Фишић о изложби каже:

– Више од десет година сликам дела чија је позадина та плава магична боја. Зашто „архитектоника неба” у називу изложбе? Тај небески простор је веома доминантан у нашем животу, кретању, мишљењу. Небески свод је, како каже песник, поклопац, непробојни зид, а ми, људи, доживљавамо га као нешто бескрајно. А, у реалности није тако. Моји преци су били архитекте и ја то просторно размишљање носим развијено као љубав, а не само као склоност. Као што је људско лице огледало душе, тако је небо огледало земље. Рекла бих да је јело у шерпи, а небо је поклопац у мојим делима. „Јело” је оно што ме интригира, тачније то да су све животне вредности које су владале дуго сада порушене. И та креативност, са којом је верујем свако рођен, одувала је суровост времена. Страшно је што је пинк револуција током ових ратова код нас наишла на толико одобравање; толико да је то забрињавајуће. А без промене на духовном плану нема живота, смисла, креативности и стваралаштва.

Шта наша реалност показује?

– Показује то да, на пример, пролазим поред неких галерија а немам жељу да уђем и погледам изложбу. Код нас је могуће да направите невидљиву изложбу, потрошите силне паре, моје и ваше, на нечије хонораре, тамо где нема ни изложбених експоната, ни аутора, ни стваралаштва. Волела бих да се јавно прикаже трошак градског Секретаријата за културу и колико новца је отишло на неке изложбе. Једна од ударних поставки је имала управо тај наслов – „Невидљива изложба” – а један од експоната је био зид на којем је писало да је стар и ружан, што су сви и видели. С друге стране, рекла бих само толико да моја деца и студенти немају где да виде уметничка дела јер су музеји – затворени.

Да ли су Ваше слике противтежа лошим странама наше стварности?

– То може тако да изгледа... Оно што желим људима да дам и што је најбоље јесу моје слике. Њихова порука је да свако од нас мора да има тачку ослонца да би могао уопште да живи, а цела ова антикултура или некултура су је склонили. Хоћу да покажем да, уколико ту тачку не можете да нађете око себе, можете да је потражите у себи и да то неко зрно здравља даље бојите смислом. Али, да се не протумачи погрешно да анулирам стварност и све што се догађа. Напротив. Много тога није лепо, али човек мора да се бори сваког тренутка, у сваком дану. Владета Јеротић је лепо рекао да је човек биће које у сваком дану умре и роди се поново. То је богатство живота, али без активног и стваралачког принципа нема резултата.

Рекли сте „не” авангарди без пардона?

– Авангарда је у својој суштини одмах ушла у начин преваре и лажи. Чувени „Писоар” Марсела Дишана је био својевремено изложен али не зато што је Дишан мислио да је то савршено уметничко дело већ зато што му је био „пун кофер” глупости са тезом да је све уметност. Баш због тога што је све дозвољено, ми данас имамо затворене музеје. То није уметност, то је подметнуто јаје. Реално, имамо мали број људи који схватају шта је, у ствари, уметност.