Био сам у крематоријуму Аушвица...

ВИШЕ ОД СПОРТА
Бањалука – И овога пута гост „Политике” је посебна личност. То је Арие Ливне, представник Светског јеврејског конгреса за подручје бивше Југославије, специјални саветник Милорада Додика, председника Владе Републике Српске, и њен изасланик у Израелу. А Додик му је дао овлашћење да буде и његов лобиста у Европи. 

Рођен је пре 88 година у Будимпешти, каже случајно, „јер мајка се тамо задесила у време порођаја”. Боравио је и школовао се у Новом Саду, а после Другог светског рата отишао је у Израел и, у колевци свог народа, остао да живи. Али, био је, истовремено, и космополита, грађанин света. Посебно истиче да има две домовине, Србију и Израел.

Кад било где, и на било ком месту, говори о Србима увек каже: „Ми”. И то правим војвођанским акцентом. Кад је уговаран овај интервју портпарол Милорада Додика, лепа Биљана Бокић, казала је да „Арие није вршњак својих година и да више памти него што пише”...  

Представите мајку и оца...

Мајка Илона је добровољно радила као сестра у јеврејској болници у Будимпешти. Отац Славко je био војник у аустроугарској војсци. Рањен је у борби код Пијаде у Италији, одакле је пребачен у болницу, у Будимпешту, где је упознао моју мајку. Имао сам неколико месеци када сам са родитељима прешао у Нови Сад где је живео мој отац. У овом граду сам и одрастао.

Колико су они утицали на Вас?

Много већи утицај на мене је имала мајка. Била је изузетна особа. Од последица порођаја цео живот је вукла леву ногу. Она је из религиозне породице. Отац није био верник. Био је један изванредан човек, трговачки путник. Заступао је немачке фирме које су производиле и продавале штофове.

Какве су судбине Ваших родитеља?

Мајка је 1944. године депортована у Аушвиц. Завршила је у гасној комори, а затим је спаљена у крематоријуму. И oтац је био у Аушвицу. Одлично је говорио немачки и писао готицом. Због тога су га задржали као писара и то му је спасло живот. Умро је у Израелу у осамдесетој години. Био сам неколико пута после рата у Аушвицу. Једном сам се, пузећи, увукао у крематоријум и из њега извадио парче шамота. То чувам као светињу која ме подсећа на мајку.

Где сте провели рат?

После уласка мађарских трупа у Нови Сад ухапшен сам са великом групом младих Јевреја и Срба и одведен на принудни рад. Отац је, ипак, успео да ме пребаци у Будимпешту, код мајчине породице. Ту сам остао до 1942. године, кад сам, са јеврејском омладином, одведен на присилни рад у рудник бакра, у Бор.

Како сте то преживели?

Кад сам у току 1944. године дознао да ћемо, због продора трупа Совјетског Савеза, бити враћени у Мађарску, одлучио сам да бежим. У бекству ми је помогла породица једног Влаха. Он ме крио у стогу сена, а затим ме упутио у 25. партизанску дивизију. У њој сам био борац до завршетка рата.

Шта Вам је донела слобода?

По завршетку рата вратио сам се у Нови Сад. Ту нисам нашао никог од породице. Радио сам у војној болници. После разговора са пријатељем из младости, за кога нисам знао да ради у Управи Државне безбедности, ухапшен сам 1946. године. И због, наводног, одавања државне тајне, осуђен сам на 10 година затвора са принудним радом! Ни данас не могу себи да објасним разлоге због којих сам ухапшен и осуђен.

Где сте робијали?

У Сремској Митровици до 29. новембра 1953. године. Пуштен сам после седам година. Можда бих изашао и раније да се у затвору нисам изјаснио за Резолуцију Информбироа. По изласку из затвора, одлучио сам да се иселим у Израел. Добио сам дозволу и у септембру 1956. године отишао из тадашње Југославије.

Како Вам је било у Израелу?

У почетку ми није било лако. Нисам знао хебрејски. Радио сам свакакве послове. Био сам и перач кола. Касније, кад сам научио језик, све је било лакше.

Да ли сте се бавили спортом?

Био сам врло талентован и добар фудбалер. Али, због слабљења вида и ношења наочара нисам могао да направим добру каријеру. Био сам, заиста, јако добар и у стоном тенису. А рекреативно сам се бавио тенисом и пливањем. Сад, кад седим уз телевизор, моји омиљени спортови су кошарка, фудбал и тенис. Осим њих, волим и све остале спортове, а без претеривања могу рећи да нема спорта који не волим и не разумем.

Где живите?

У Израелу, у Јерусалиму, где је сахрањена моја прва супруга, Јелисавета Наумовић, Српкиња из Београда. То је најстарије православно гробље у историји, у доба Христа. Она је преминула пре тридесет две године, у педесетој години. Од тада сваке суботе, кад сам у Јерусалиму, посетим њен гроб и ту „јој” искрено испричам шта ми се све дешава. То може изгледати чудно, с обзиром на то што сам атеиста, али то ми пружа извесно олакшање.

Са ким сте сад?

Сад живим у хармоничном браку са другом супругом, двадесет две године млађом Мирјам (56) и нашом кћерком Аријелом (29). Супругу сам мало посрбио. Њу често доводим у Бањалуку. Ћерка је завршила неуробиологију и фармацију у Јерусалиму, а сад припрема докторат. Са њом имам другарски и пријатељски однос. Уложио сам све своје знање да од ње створим особу која ће имати изузетне погледе на свет и живот. И она је сад једна драгоцена интелектуалка, која ми, у овим позним годинама, даје највише задовољства.

Кад сте се вратили у Србију?

Одмах после овог рата, деведесетих. Група људи ме замолила да помогнем приликом решавања питања Вуковара и српском народу у процесу реинтеграције источне Славоније у Хрватску. Генерал Жак-Пол Клајн је тада био изасланик Уједињених нација. Разговарао сам са Клајном... И тако је почело обнављање моје љубави са Србијом. Тада сам упознао Слободана Милошевића.

А Додика?

Позван сам на Пале, где је била Влада Републике Српске. Ту сам имао низ састанака... А кад је Влада прешла у Бањалуку упознао сам се са Милорадом Додиком (50). И та веза се развила у једно искрено и велико пријатељство. Он је изузетан човек. Моја жена тврди да сам, у ствари, „усвојио” Милорада.

Чему га учите?

Ко познаје Додика зна да је њега саветовати готово немогуће. Једном, када сам га критиковао, рекао ми је: „Ако ти се не свиђа, формирај странку, победи на изборима и води политику какву хоћеш”. Ипак, у слободним разговорима могу на њега да утичем. Имам велико животно искуство у међународним односима. Спадам у врло мали број људи који му, ако се не слажу с њим, то и кажу. 

Какав је Додик приватно?

Он је човек са врло великим срцем. Увек жели да помогне пријатељима, што је данас реткост. Сматрам да је врло добар отац, муж, син и, нарочито, деда. Неко ће ми, можда, оспорити ове похвале, али ја, заиста, мислим ово што сам рекао.

Где сте све били вас двојица?

Додик је неколико пута посетио Израел. Имао је тада контакте са најважнијим личностима, укључујући и председника државе. Били смо и у Америци. И ту смо се срели са најважнијим личностима из јеврејског народа. Мислим да су везе које је успоставио, преко мојих пријатеља, створиле знатно бољу слику о Републици Српској. И даље радимо на успостављању контакта са значајним људима, али не бих сад помињао њихова имена.

Да ли БиХ може да буде држава?

Америчким амбасадорима сам отворено рекао да у овом уређењу не видим будућност БиХ у заједничкој држави. Јер, два њена народа, Бошњаци и Срби, не желе да живе заједно. Спас је само у федерацији. У федералном уређењу, које подразумева и централну власт, свако би, у свом делу федералне државе, живео по свом нахођењу...

Шта је циљ Светског јеврејског конгреса?

Циљ Конгреса је одржавање веза са свим светским државама у корист јеврејских заједница које у њима живе.

Прича се да сте члан Мосада?

Знам за ту причу, али никада нисам радио за израелску тајну полицију. Да јесам, никада то не бих обелоданио. Желим да нагласим да већина Израелаца, који делују као привредници, да би себи дали на значају, причају да су били у Мосаду. Наравно да нису. Јер да јесу, то никад, јавно, не би казали.

Шта ће бити са Јеврејима и Арапима?

Сматрам да се сукоб међу нацијама мора решити миром. Рат не помаже никоме. Он само продубљује кризе. Израелско-палестински проблем је, у последњих 60 година, неуспешно решаван безбројним ратовима. Мој став је: две државе – за две нације, једна поред друге. Политика новог америчког председника Барака Обаме је подударна са мојим ставом.

Шта је за Вас холокауст?

То је најстрашнији догађај у животу људске врсте. За мене је холокауст моја мајка која је убијена без иједног разлога. Питам се ко и због чега може тражити опроштај за убијање хиљаде и хиљаде невиних... И додајмо томе да су усташе то чиниле на много горе начине него Немци. Доњу Градину, код Јасеновца, посетио је и Алберт Алкалај, Јеврејин чијих је 37 чланова породице ту убијено. Он је написао: „Нећемо опростити, до последњег колена, онима који су то урадили”...

Чему се још надате?

Миру у свету и душевном миру. Срећи са својом породицом и, подразумева се, с пријатељима.

Која реч објашњава Ваш животни став?

Хуманизам у свим сферама живота, за бољу будућност свих нас. То је, уједно, и моја животна филозофија.

Колико поштујете израз – волим те?

То је најдрагоценији животни став. Ретко се догађа да вас неко заиста, искрено, воли. Стварно ретко. И ако, ипак, нађете такву особу онда то дубоко поштујте.

Шта је за Вас љубав?

Искрена љубав је најважнији однос који се може имати у животу. Не могу да се пожалим. Знам да сам јако волео жене, а мислим и оне мене. Сад лагано пролази време...

А да ли и сад осећате право значење тих речи?

Оног момента кад човек престане да воли он престаје и да живи. Надам се да ће ме љубав пратити до краја живота...

Славко Трошељ
Боро Марић