Реклама и на надгробним споменицима

Како би лакше дошли до муштерија и пронели о себи добар глас, трговци и занатлије не презају ни од, најблаже речено, чудних маркетиншких потеза. С намером да промовишу својих руку дело, каменоресци прибегавају урезивању сопствених „посетница” на надгробнe споменике које су израдили. Пролазећи кроз парцеле Централног гробља, оштрооки пролазник можда ће уочити уклесани натпис „Каменорезац Лазић”, који „краси” поједина обележја. Осим имена фирме, ту је и број телефона! У овој каменорезачкој радионици истичу да овакво саморекламирање није неуобичајено, нити је њихов „изум”.

– Најбољи предратни мајстори попут Бертота увек су се потписивали на надгробне споменике које су радили. Адресе нису остављали јер су сви знали где могу да их нађу, будући да је већина каменорезаца тада имала радње код Новог гробља. И данас само највеће занатлије стају иза свог дела. Онај ко лоше уради посао сигурно неће оставити потпис, тако да је име радње на споменику реклама, али и гаранција квалитета – каже Милан Лазић. Та реклама се оставља у договору са муштеријама. Ако фамилија не жели да се потпис аутора са контакт телефоном нађе на споменику, онда се ни не ставља. Али, одбијања је мало, па „у просеку свака десета муштерија не жели да види рекламу на надгробном обележју”.

– Људи најчешће долазе по препоруци, посебно зато што је мало правих мајстора. О свим детаљима разговара се кад наручилац дође у радњу да одабере модел – истиче Лазић.

Иако је у питању реклама, породице покојника на чијем се споменику остави име фирме не добијају попуст. Уместо да уклешу име и број телефона, неке занатлије на споменике лепе налепнице са подацима. Један од њих је и Бранковић, каменорезац из Болеча, чије искуство казује да наручиоци најчешће немају ништа против тога, посебно ако су задовољни обележјем. Он истиче да му се пуно пута десило да заинтересоване муштерије управо на овај начин доспеју до њега, али и да су каменоресци често принуђени на овакво рекламирање због оштре конкуренције у којој има и подваљивања. Поједини „мајстори”, каже он, ките се туђим перјем не презајући, при том, да по гробљима „лове” могуће муштерије.

– Дешава се да каменоресци затекну ожалошћене људе окупљене око гроба на коме нема споменика и понуде им своје услуге, показујући им слику споменика, који лажно приказују као своје дело. Због тога су, између осталог, каменоресци „приморани” да означе сопствену творевину – објашњава Бранковић, додајући да у каменорезачком еснафу има и превараната. Тако је својевремено један суграђанин лаковерност платио 500 немачких марака, колико му је самозвани мајстор узео на име капаре за израду споменика. Преваранта нису никада пронашли.

Неки каменоресци боре се са конкуренцијом тако што скидају туђе налепнице, а у једној радњи речено нам је да има и оних који се служе још чуднијим методама, па недуго после сахране удену неколико својих визиткарти за крст.

У ЈКП „Погребне услуге” истичу да је на гробљима забрањено постављање обележја и ознака које нису у вези са сахрањеним особама. Али, не поштују сви то правило.

– Неки каменоресци, који не знају шта је пијетет према мртвима, пресрећу посетиоце гробаља и буквално им трпају у руке пропагандни материјал. Осим што нарушавају њихову приватност и ремете им мир, они збуњују грађане, који мисле да су то наши радници – каже Зоран Марковић, руководилац информационог центра у овом предузећу. Он истиче да би било који радник „Погребних услуга” одмах добио отказ када би покушао нешто слично, као и да се теренски контролори боре против оваквих појава колико год могу.

– Наши чувари реагују кад год примете да неко узнемирава посетиоце. Али, изгредници су се извештили. Како сада ствари стоје, док не добијемо полицајце-позорнике на гробљима, или комуналну полицију са одговарајућим овлашћењима, нећемо моћи да искоренимо недоличну рекламу неких каменорезаца – сматра Марковић.

По његовом мишљењу, осим због маркетинга, нема разлога за отискивање ауторских обележја на надгробним споменицима, јер они најчешће нису уметничка дела.

Д. Буквић