Европа је сада дрчније момче

Нина Живанчевић, песникиња, прозни и драмски писац, критичар, универзитетски професор и преводилац, ових дана је домаћин и гост из Француске на трећем Београдском фестивалу поезије и књиге „Тргни се! Поезија!“. Управо је у „Службеном гласнику“ објављена и њена књига разговора „Изненадни блесак“ са неким од најважнијих интелектуалаца нашег доба Жаном Бодријаром, Жан-Пјером Фајем, Јулијом Кристевом, Вилијамом Бароузом, Аленом Гинзбергом и другима. Сарађивала је са најугледнијим америчким књижевним и уметничким часописима. Живи и ради у Паризу, где је, на Сорбони, одбранила докторат о Црњанском:    

На Сорбони, на позоришном одсеку предајем авангарду, и авангарда ми је одувек била блиска, каже наша саговорница. – Моји саговорници били су иницијатори одређених уметничких покрета и иноватори у култури. Ђорђе Костић био је покретач надреализма, Едуард Родити био је један од твораца енглеског надреализма, Јулија Кристева упечатљива је у психолингвистици, Вилијам Бароуз и Ален Гинзберг покретачи су бит-генерације, Енцо Куки оснивач је трансавангарде у уметности, а ту је и чувена Анет Месажер.

Ви сте и породично били везани за надреализам?

Управо тако. Мој отац се дружио са надреалистима, он ме је и упутио на њих и на Ђорђа Костића, који ме је затим усмерио на своје француске колеге.

Чини се да се у књизи Ваших изабраних интервјуа некако издвајају разговори са Фајем, Кристевом и Бодријаром.

Искрено, страшно сам се плашила разговора са тим великим мислиоцима, јер све што они кажу изгледа као доказ наше недовољности у мишљењу. Месецима сам проучавала грађу за разговоре. Добар изговор за разговор са Бодријаром било је његово интересовање за фотографију. „Кућа фотографије” изложила је тада први пут све његове радове из ове области са путовања по Америци. Био је то добар повод и вероватно би било помало досадно да сам га одмах питала о његовој теорији распада цивилизације.

Јулија Кристева била је за мене најлепше изненађење. Када сам хтела да јој изложим своја питања, рекла ми је: „Не занима ме то што хоћете да ме питате, могу ли ја Вас да интервјуишем? Желим да знам о свему што се догодило у Србији деведесетих и да ли је истина да су бацали бомбе са осиромашеним уранијумом?“ У ствари је она мене интервјуисала читав сат. Кристева је врло ангажована за питања Балкана и после нашег разговора била јој је објављена књига „Моја Византија“, што је тада и наговестила. Јулија Кристева је „наша душа“ у западном свету.

Јулија Кристева Вам је говорила о интелектуалном револту. Шта мислите о таквом начину опозиционог става према стварности?

То код Кристеве видим као наш стари балкански импулс, здрави порив који је касније научно оправдан у психоанализи. Једини начин да неке цивилизације преживе био је кроз израз револта, па и појединац док се не побуни није остварен као личност. Када је реч о технологији и развоју цивилизације, мислим да би требало да се појави нека нова врста револта. Моја нова књига објављена у Француској у издању Харматана зове се „Под знаком кибернетичке кибеле”. Кибела је богиња која је удата за Хронос, за време, и баш она даје и узима, као данашња технологија. Много нам даје, али нас и прождире.

Написали сте да Вас је Вилијам Бароуз подсетио на Хоторнове квекере и да сте према њему осетили неку врсту органске одбојности? Нисте се слагали ни с Фајевом критиком Хајдегера... 

Када сам упознала Бароуза, он је предавао на Наропа институту са Аленом Гинзбергом. Била сам врло млада и нисам разумевала експерименталне покушаје у књижевности, тај Бароузов „лом језика” био ми је чудан. Оно што ми је такође отежавало приступ Бароузу било је и сазнање да је он несрећним случајем убио своју жену, и то ме је некако несвесно одвлачило од разговора са њим. Било ми је страно и то што га је занимало оружје. Нисам само климала главом и бележила оно што је он говорио, већ сам му се на неки начин и супротставила.

Кад је реч о Фају,без обзира на Хајдегеров чувени говор у ректорату, неке врсте охрабривања нациста, а Фај је указао и на лош Хајдегеров однос према Хани Арент, коју је заправо и волео, ипак Хајдегеру не можемо оспорити филозофску мисао, и то да је један од највећих филозофа 20. века. Међутим, Фај води стални рат против Хајдегера, и написао је о томе толико књига. Било ми је занимљиво да истражим откуда код њега толико негирање Хајдегера.

Како сада, већ дуго живећи на Западу, прво у Америци, сада у Француској, осећате ту везу са својом земљом?

Византија није само филозофско-историјски појам, већ и филозофско-естетски. На великом Универзитету на Паризу осам, где предајем, најближе колеге су ми Грци и Бугари, дакле људи који долазе из наших крајева. Тачно знам и осећам како биће из тих крајева може да одреагује, било по боји одеће, јелу које ће изабрати, или по начину размишљања. Kада живимо у родним земљама, тада примећујемо само разлике. Међутим, што се више удаљујемо из нашег краја, мале разлике, које су деловале непремостиве, бришу се.

Како сте се осећали деведесетих живећи у иностранству?

Још осамдесетих отишла сам у Вашингтон на студије, после сам дуго живела у Њујорку, а у Париз сам се, деведесетих, преселила и из породичних разлога, али и да бих географски и емотивно била ближе својима. Дуго сам живела у Америци, а осећала сам да немам прави дијалог са људима. Директно угроженом осетила сам се када је почела да се активира читава конструкција грађанског рата на простору бивше Југославије. Та стратегија моје пријатеље Сиријце подсећала је на Сирију, Ирачане на Ирак, Иранце на Иран, тако да смо увидели да постоји једна матрица и модел стварања таквих ситуација у свету. Сви ти људи из других земаља и са Блиског истока храбрили су ме, и када су бомбе падале на Београд, и као да су предвиђали шта ће бити следеће. Као да су знали читав рецепт „прављења рата“. Чини ми се да се у Београду сада дешавају боље ствари, и храбрим Београђане да ћемо напокон ући у Европску унију, што би било корисно и за саму Европу.

Како сада видите разлике или сличности између Европе и Америке?

Мислим да се Европа сада мало охрабрила, да је као један старији и мало слабији брат који је временом био ослабио у односу на Америку – мало снажније и дрчно момче. Сада, када је Америка ушла у велику финансијску кризу, мало је „спустила лопту“. Имам утисак да су спремнији да ослушкују свет. Доказ за то је добар избор председника, што показује да Америка себе своди на праву меру. Није нимало случајна посета Бајдена Србији, слична посета уприличена је и у Француској пре месец дана.

Како видите будућност поезије у таквом времену?

Већ је речено да се после Аушвица нико неће усудити да пише поезију, а мој драги пријатељ Џери Ротенберг рекао је да после Аушвица човек и не би требало ништа друго да ради већ да пише поезију. Поезија је врста хомеопатије, у некомуникативној цивилизацији. Неки од лајтмотива моје поезије су пропаст цивилизација, а велики њен део говори против колонизације. Када путујем у Северну Америку иритира ме то што се догодило са Индијанцима. Та врста колонизације видна је било да се иде у Индију или Инђију, у циљу добијања нафте или пиринча. И револт је значајан за моју поезију. Још од Шопенхауера и Ничеа сви виде да ова цивилизација иде у пропаст. Међутим, као што рече моја пријатељица Ивана Вујић, не волим само да седим и да се жалим, већ ако проблем постоји обрушићу се на њега и покушаћу да га решим.

На чему сада радите?

Радим на књизи која ми тешко пада јер говори о мени самој и зове се „Час психоанализе”. Нисам завршила тај процес самоанализе, и такво писање захтева стално враћање и преправљање, што није мој начин писања. Међутим, услед великих неспоразума са Музејом савремене уметности у Новом Саду није остварен велики пројекат и књига, на којима сада радим, а говори о десет најбољих наших савремених уметница у дијаспори.