Толико је нормална да је то ексцентрично

ВИШЕ ОД СПОРТА
Она је неодољива. Ево зашто: облачи се неупадљиво, говори спонтано, некад чак као да заборави да се нашминка, а у својим емисијама „ТВ лица... као сав нормалан свет”, она, Тања Петернек-Алексић, ипак, делује божанствено, јер није оптерећена идејом да, по сваку цену, буде лепа и паметна.

Рођена је пре четрдесет две године у Београду. Oдрасла је уз самохрану мајку Наду.

Студирала је Академију драмских и филмских уметности. Дипломирала је драматургију код редитеља Живојина Павловића и књижевника Слободана Селенића.

Позната је као аутор емисија „Ја волим ТВ”, „ТВ носталгија”, па „ТВ лица”, из чијег наслова је 1997. године изведено име садашње емисије, прошле године награђене „Златним беочугом”, признањем за допринос култури. Ове емисије су једини ТВ формат похрањен у Кинотеци.

Бавила се и својом основном професијом: драматургијом. Објавила је две драме: „Криво срастање” и „Последњи сунчани дан”. И наставиће да пише. Тако је обећала свом ментору са факултета, Душану Ковачевићу. Удата је за Горана Алексића, редитеља, имају две кћерке: Тамару (15) и Ању (8).

Ко вам је отворио врата телевизије?

Кад сам била студент друге године сви смо морали да радимо на формирању билтена за Фест. Први уредник нам је био, нажалост, сада покојни Небојша Ђукелић, истакнути филмски критичар. Био је изузетан човек. Од њега сам научила најдрагоценији део заната на телевизији. Уместо писаног билтена Небојша ме је довео пред камеру. И тако је то почело...

Кад сте се окренули личностима?

Мени је интервју најзанимљивија форма рада у новинарству. То је најбољи начин да упознаш саговорника. Имала сам срећу да ми је прва личност била чувена глумица Рахела Ферари. Била је врло захтевна. Имала је за то и разлог. После тридесет година рада, у току разговора о култури, водитељ је питао: „Извините, а шта сте ви по занимању”...

А како сте дочекали Рахелу?

Два дана сам провела у архиву позоришног музеја. Прочитала сам њен дневник који је завештала тој установи. Кад смо селе пред камере знала сам и којим је возом путовала 1962. године... А после неколико месеци Рахела ме позвала да будем њен гост у позоришту. А ту ме чекало изненађење. Поклонила ми је свој парфем, руску „Надежду” из 1947. године, са потписом! То ми је једна од најдражих успомена.

Ко вам бира саговорнике?

Саговорници су мој избор. Најлепши су и-мејлови које добијам после емисија. И сад, после разговора са чувеним куваром Карапанџом, најчешће ме питају: „Како сте га се сетили?”. Избегавам натмурене, шминкере. Мене интересују нормални људи који су врхунски у свом послу.

Издвојите неке спортисте...

Кроз емисије су прошли Саво Милошевић, Владе Дивац, Тања Петровић, Милена Рељин... Али, један од најдражих био ми је кошаркаш Сале Ђорђевић, као мој друг из краја, са Лиона. Он је тачно дефинисао оно што ја радим. Рекао ми је: „Ти си ми једина поставила животна питања”. Занимљива је његова прича о носталгији: „Дешавало ми се, у Италији, да ме пробуди ’мирис беле вешалице’. Пробудим се и схватим колико ми, преко тог сањаног мириса, недостаје земља, родбина, пријатељи”...

…сликаре...

Чувени сликар, Милош Шобајић, увео ме, у Паризу, у току снимања емисије о њему, у причу о најпознатијем париском бакалину. Било је то у бакалници у којој су снимани неки кадрови великог филмског хита „Амелија Пулен”. И сад је тај бакалин, коме је Шобајић стална муштерија, постао невиђена звезда у Француској. У излогу има ред банана, па ред својих интервјуа и фотографија Амелије Пулен, затим ред трешања, па ред својих фотографија... И тако читав излог „прича” како је тај човек, од обичног бакалина, постао филмска звезда.

…глумце...

Било их је много. Ево издвојићу њих две. Мира Бањац ми је казала: „Ушла си у мој мали живот и пренела си га на телевизију тачно онако какав јесте”. А Милена Дравић је признала: „Дуго смо се договарале, а кад сам видела емисију дошло ми је да питам – да ли може наставак”. Мира Бањац ми је испричала и причу коју никад ником није. Говорила ми је о свом детињству и разводу. То је прича која није планирана као пикантерија него као исповест самохране мајке.

…политичаре?

Избор политичара, који живе као сав нормалан свет, јако је узак. Они су постали естрадне звезде. И кад бирам политичара увек тражим особу која неће схватити емисију као начин да пропере своју биографију. Тако су се понашали Горан Свилановић, Рада Хрустановић, Гордана Чомић... Гордана је на снимање повела најмлађу ћерку којој је, кад смо се нашли уз реку, дала драгоцен савет: „Ћерко, кад видиш жабу, не пропусти прилику, узми је и пољуби, никад се не зна где се крије принц”...

Још нисте направили емисију са Борисом Тадићем...

Неколико пута сам се обраћала људима који брину о свим обавезама председника Тадића и казала им: „Било би јако занимљиво видети један дан живота председника земље”. Али они су ми увек одговорили негативно. Ипак, видела сам се са Тадићем у Кинотеци. Седели смо једно до другог. Рекао ми је да су моје емисије одличне, а ја сам њему казала: „Звала сам и Вас, али нисте хтели да учествујете”. А он се правдао: „Да, али ја нисам сигуран да бих био добар гост”. А на ту његову шалу одговорила сам истином; „Немојте да бринете. Ми у монтажи правимо чуда”... Сад чекам Борисов одговор.

Ко Вам је био најдражи пар?

Брачни пар Богдан Тирнанић, новинар, и Дара Џокић, глумица. Снимали смо их појединачно, свакога на свом дневном путу до посла, кафане, пријатеља, па њихове сусрете и заједничке шетње... Кад су видели ове снимке обоје су изговорили исту реченицу: „Па ја тек сад видим шта ти радиш”... Кад је Тирке прерано умро ова емисија је пуштена као in memoriam, а Дара ми је казала да није имала снаге то да гледа, а желела је...

Чија је животна прича била посебна?

Жељка Хубача, писца и драматурга у Народном позоришту у Београду. Он је причао како га је мајка оставила и како су га одгајили новинар, господин Хубач и госпођа Хубач, која је била првакиња позоришта у Лесковцу. Посебно је било драматично како је, кад је имао шест година, сазнао да је усвојен. Све се овако догодило: Мали Жељко је дошао у продавницу да купи винско сирће, па се збунио. Тражио је „свињско сирће”. А грозна жена, која је ту радила, понудила му је, уместо услуге, шокантну информацију: „Ћути мали, мајка те на ђубре бацила”... То је одговор на питање – какви би требало да будемо. Не може неко, љут на себе, или на неког свог, да, из темеља, окрене и упропасти читав живот неком другом.

Какве су биле реакције на ову причу?

Занимљиво је да су готове сви гледаоци ове емисије, са много више жучи, осудили продавачицу која је Жељку тако грубо бацила у лице истину, него његову биолошку мајку која га је, као бебу, ко зна због чега, оставила.

Како вас доживљавају у кући?

Ево најбољег примера: кад је моја Ања имала шест година, и кад ме видела на екрану, казала ми је: „Мама, види Тању на телевизији”... Деца мене, у кући, доживљавају, углавном, као кеву која пере, спрема, кува, уз велику помоћ своје мајке Наде, а мој посао је њима у трећем плану.

Шта вам је најважније?

Сваки дан ми је невероватно важан, јер никад, какав год био, неће моћи да се понови. Зато настојим да тај мој дан проживим пуним плућима. Увек се трудим да се према људима понашам онако како бих желела да се они понашају према мени. И не идем на места где се људи љубе три пута у ваздух. То ми је грозно... А моја другарица, психијатар, ми каже: „Ти си толико нормална да је то – ексцентрично”.

Славко Трошељ