Србија у тропској врелини

Све тамо до уторка ове недеље Србија је била у тропској врелини са опасно високим температурама. У понедељак, кад је врелина била на врхунцу, испраћен је после двонедељног свог боравка Роб Стјуарт који је у Србију дошао као љубимац, а из ње отишао као љубитељ.

Истини за вољу, треба рећи да у Србији није боравио Роб Стјуарт, него Ник Слотер – лик који је овај канадски глумац играо у педесет епизода телевизијске серије „Тропска врелина“ која се са изузетним успехом приказивала код нас пре неких петнаест година.

Дакле, као јунак њихове младости, у Србији се очи у очи са средовечним својим исписницима нашао сада петнаест година старији Ник Слотер. Да се разумемо, он овде није дошао из свог живота, него право из сапунице „Тропска врелина“. Да се разумемо, глумац овде није дошао из свог приватног живота, него као лик, право из сапунице „Тропска врелина“. Петнаестак година, откад се завршило емитовање серије, преспавао је он, заједно са својом српском публиком, у зимском сну и, гле чуда, пробудили су се сада, усред врелине, да се сретну баш као некад. Кости су им отежале, лица се изборала, али су им срца иста.

Да ствар буде занимљивија, сам глумац рекао је у једном од бројних интервјуа које је давао током протеклих петнаест дана, да серију по којој је толико популаран у одређеним подручјима планете сматра ужасном.

Љубитељи серије пренели су особине главног њеног лика на глумца који је тај лик тумачио. У том преносу има нечег суштински тотемског. Под маском Ника Слотера, ишчезло је лице Роба Стјуарта. Стога, кад кажемо да је са аеродрома „Никола Тесла“ из Србије отпутовао Ник, а не Роб, добро кажемо. Нику је, наиме, Србија клицала, Ник је учествовао на концерту групе „Atheist rap“, Ник је посадио стабло или стабла канадског јавора у Жаркову, Ник је у једном ресторану зготовио суши и у једној дискотеци био DJ.

Да ли Роб тј. Ник у свему овоме сноси икакву одговорност, мање је важно питање. Оно што је ту битно јесте шта заправо симболизује читав овај симулакрум који се представља као стварност; овај пас као лајућа животиња који се представља као сазвежђе истог имена? У чему је суштина овог тотемистичког поступања?           

Дакле, Србија данас има свог Ника Слотера, у извесном смислу амбасадора добре воље од кога очекује да пропагира добре особености њеног гостопримства и (удри бригу на) весеља. Србија је, то не треба сметнути с ума, имала својевремено своје Шифере и Бесоне, а још увек има и свог Хандкеа. Од свих њих очекивала је (субјекат очекивања ту није нико други до власт) да декомпонују слику о српским злочинима, уврежену на Западу.

Сви ови пријатељи, међутим, ништа нису успели да декомпонују, него су, напротив, својим радом још више учвршћивали оно што су решили да ослабе.

Сада су очекивања усмерена ка Нику Слотеру упућена с друге адресе и друкчијег су карактера – од њега се не очекује да се хвата у коштац с негативним сазнањима других него да преноси позитивна знања одавде. Уз то, нити је Ник тако слаб писац као Патрик Бесон, нити тако безвредан интелектуалац као Данијел Шифер, а није ни личност таквог интегритета као Хандке; најзад, он није ни писац ни интелектуалац него један обичан човек кога је, под лажним именом, задесила симпатија многобројних у Србији, а за коју они немају никакве реалне емоционалне подлоге. Они који воле Ника, воле свој фетиш, свој сопствени привид у који улажу истинску енергију очекивања и наде. Ник није својом вољом лажни цар.

Овде је посреди жудња за привидом, која је рђава супституција за нереализован потенцијал задовољства. То је бекство од јаве у сан. У необичном односу љубитеља према љубимцу Нику стоји исто оно што и у односу Јелице према барону Голићу у славној Стеријиној комедији „Лажа и паралажа“.

Као што код Гогоља од Хљестакова Ревизора праве грађани паланке, тако и код Стерије девојка Јелица хоће да верује у баронство лашца Алексе јер јој ништа друго лепо не преостаје до вера у ту илузију. Јелица не желе да види оно што јој је јасно, да је барон Голић барон нахвао, јер је неупоредиво људскије веровати и проживљавати ту иреалну наду него се суочити с панонским блатом које ништа не обећава до досаду и смрт.

Од Роба Стјуарта се очекује да у Србији буде Ник Слотер, иако они који то очекују добро знају да он то није. Али, суочавајући се са Слотером, добијају прилику да и сами глуме, да се поигравају и са својим карактером и са својом егзистенцијалном ситуацијом, а не да тегобно буду само оно што јесу – за шта не сматрају да сносе сопствену кривицу.

То је резиме приче о боравку Ника Слотера међу Србима.

За Слотером, после фатаморгане у српској тропској врелини, остаје сећање на привид над блатом и нада да ће тај привид сам собом преобразити блато.

Ник Слотер, то је један тотем преображаја који ништа не говори о себи, јер о себи и нема шта да каже него о онима којима је као такав неопходан. А Роб Стјуарт, он је само изнајмљено тело, глас и покрет Ника Слотера који никада није ни постојао.