Научио Енглезе како се пише слово „ћ”

Он је опет, као и прошле године, један од победника на тениском турниру у Лондону, у Вимблдону. И опет је његово презиме, на његов захтев, на табли освајача Вимблдона, правилно исписано. Латинично „Ц” добило је, апостроф, па је постало „ћ”. А Ненад Зимоњић (33) је, истиче, због ове исправке „посебно поносан”. Јер, Енглези су му и овога пута, као и прошле године уписали тај апостроф и на победнички пехар!

Догодило се ово, у суботу, 27. јуна 2009. године. Био је то његов двадесет девети тениски трофеј од педесет финала колико их је до тада одиграо!

Тако су Ненад Зимоњић и Данијел Нестор (36), Канађанин српског порекла, рођен у Београду, опет први дубл играчи света!

Ову победу у Вимблдону Зимоњић је посветио својој супрузи Мини и њиховој деци, близнацима Луни и Леону, који су, у децембру прошле године, рођени у Сједињеним Америчким Државама.

Ко скупља ваше трофеје?

То је, досад, најчешће чинио отац Мирко, инжењер и мајка Невенка, банкарски службеник. Већина пехара су у кући мојих родитеља, а само су неки, они које сам освојио ових година, у мом стану. Уз то отац одавно скупља исечке из новина и снимке мојих појављивања на телевизији. Све то ће ми, једног дана, бити драге успомене које ћу гледати у кругу породице. Сад за то немам времена.

Где сте одрасли?

Живели смо у Борчи, а ишао сам у обданиште и школу у граду. Догађало се то у кругу око Ботаничке баште, у Далматинској улици. Била је ту основна школа „Старина Новак” после које сам пошао у економску, у „Нада Димић”, коју сам, због тениса, завршио као ванредан ученик.

А ко вас је упознао са тенисом?

Учинио је то мој осам година старији брат Игор. Имао сам тада седам, осам година, а отац је чуо од пријатеља да ће на теренима Црвене звезде, поред Богословије, бити тестирање деце која желе да се баве тенисом. Брат је добио задатак да ме ту доведе. И ушао сам у ужи избор. Из групе од три стотине деце изабрали су нас шесторицу! Тренер нам је био Горан Бубањ.

Који клуб је био ваш?

Мењао сам клубове. Почео сам рад у Црвеној звезди. А кад сам нашао спонзора, који ми је плаћао трошкове тренера и путовања, људима у Звезди се то није свидело, па сам морао да изађем из клуба иако сам изразио жељу да и даље играм за Црвену звезду. Користио бих само њихове терене. Ипак, нисам ту могао да останем.

Где сте отишли?

Прешао сам у Тениски клуб Панчево. Путовао сам сваки дан и упорно тренирао. Касније су моји први тренери, Горан Бубањ и Дејан Минић, оформили Тениски клуб Београд, па сам, једно време, код њих тренирао. После тога сам, као слободан тенисер, играо клупске мечеве за Звезду или Партизан...

Које трофеје сте тада освојили?

Био сам шампион Југославије у категорији до дванаест година, две године касније био сам у првих пет, а једну сезону после тога други играч те велике државе. Било је то до 1990. године. Касније, кад се наша земља распадала, био сам, у суженој Југославији, најбољи у свим конкуренцијама: синглу, дублу и миксу!

Како сте тада живели?

У време санкција пропустио сам нека такмичења зато што нисам добио визу... Ипак, имао сам помоћ од приватника Стојића, чији син је мој вршњак и игра тенис, а после тога ми је, до моје деветнаесте године, помагала фирма „Омега комерц”. Од тада, од 1995. године, сналазио сам се, наредних пет година, како сам умео и могао. Био сам тада у неизвесним спортским и животним ситуацијама. Тренирао сам и код нас и у иностранству. На путовањима сам био сам. Тада ми је борба за сваки поен била, практично, борба за спортски живот.

Зашто сте се определили за игре у дублу?

Догодило се то због финансијских проблема, а и из техничких разлога. Нисам имао подршку спонзора, а и поклапале су ми се квалификације у синглу, на једном, са наставком борби у дублу, на претходном турниру. А да проблему буду већи у међувремену сам имао и пар повреда, прелома... И то је било одлучујуће за моје опредељење да се посветим дубл игри.

Кад је то било?

Крајем прошлог века, кад сам имао двадесет три-четири године. Ипак, играо сам и синглове. Мој највећи успех је кад сам, 2004. године, победио Американца Андреа Агасија, једног од најбољих играча света. А у дублу сам одавно, са свим партнерима, посебно сад са Нестором, у у врху светске ранг листе, са најбољима на планети. Не постоји на свету играч дубла кога нисам победио!

Од кад сте са Нестором?

Упознали смо се још 1999. године. Тада смо одиграли неколико турнира заједно, а после тога је он имао договор за сарадњу са старим партнером. Наш „уговор” о заједничком раду склопили смо пре две године и тако ће, желим да верујем, остати до краја наших каријера.

Шта један другом шапућете пре сервиса?

У дублу има јако много тактике. Пре сваког сервиса договарамо се у коју страну ће бити упућена лоптица. Али, у свим тим нашим причама има и бодрења, јер нисмо увек обојица у топ форми. Зато у току игре храбримо један другог. Указујемо један другом и на лоше стране ривала, као и на оно што што претпостављамо да су се договорили...

Да ли је тенис јачи од живота?

Често јесте. Да би опстао у светском тениском врху сваки играч мора да се помири са чињеницом да ће се одрећи низа нормалних животних задовољстава. У том тениском жрвњу сам већ двадесет шест година. Никад нисам знао за дуга спавања, уличне и све друге игре, годишње и породичне одморе... Тренинзи смењују нове тренинге, игре нове игре...

Ту нема краја. На терен морам изаћи сваки дан, а некад дневна припрема за одређени турнир траје и по шест сати, а о физичкој припреми са кондиционим тренером да не говорим!

Како доживљавате путовања?

Најчешће као пословна. Дођем, одрадим посао и одем. И тако у круг.

Јер, терени на свим турнирима немају исту подлогу, а ни климатска ситуација није иста. Зато журим у следећи град због нове игре и привикавања на измењене услове живота и рада... За туристичка разгледања градова никад нисам имао довољно времена. А и све трошкове плаћам из свог џепа, па је веома значајна организација свих тих дешавања. Јер, тренутно, немам спонзора, сем за опрему од „Најкија” и рекете од „Хеда”.

Колико се тенисери међусобно друже?

Свако од нас је велики индивидуалац. Али, велика је и конкуренција, па ту има и нервозе. Јер, да би учествовали на значајном турниру сви играчи морају да буду у првих тридесет на свету. Ипак, углавном у свим сусретима при окупљању, на тренингу или у хотелима, влада фер однос, без неке велике присности. Постоје, наравно, и приснија понашања, али то је права реткост.

Кад сте упознали супругу Мину?

Било је то у пролеће 2003. године. Прво смо се забављали, па смо живели заједно. У браку смо од маја прошле године, а од прошле године, од трећег дана децембра, има нас четворо. Придружили су нам се наше бебе Луна и Леон. Код нас се све догађало поступно. Без журбе. Уз све договоре. Само смо одвојено обављамо своје послове. Ја у тенису, а Мина у својој модној агенција „Модел тату”, коју успешно води већ четрнаест година.

Колико сте сад уз Мину и децу?

Максимално. У свему јој помажем. Није лако обавити све послове са две мале бебе, али мени ништа није тешко. Не излазим из куће без преке потребе. Стално сам уз њих и Мину, па и кад бебе спавају. Слушам их како дишу... Све ми је то велико задовољство.

На ком месту ће вам од сад бити тенис?

Са те стране имам апсолутну подршку супруге да наставим игре у истом ритму. Тенис је моја професија и велика спортска љубав. То је посао који волим. И даље ми све то на терену, и око њега, представља истинско задовољство и, подразумева се, извор пристојне зараде. Зато ћу се такмичити све док то буде на врхунском, светском нивоу. Сад сам на краћем одмору, а ускоро ћу почети припреме за нову турнеју.

Где путујете после успеха у Вимблдону?

Сад се спремам за америчку турнеју: Монтреал, Синсинати, Њујорк, Вашингтон. ови турнири ће бити организовани у току августа. На оној страни океана чека ме пријатељ и партнер Данијел Нестор. Желим да и следеће године, као недавно кад сам био у Лондону, на неке турнире поведем Мину и децу. То ће ми бити посебно задовољство. Јер, наша међусобна љубав је изнад вере и изнад наде.