Пинкова мисија

Од „Тренутка истине” морално проблематичнија чини се једино „Немогућа мисија”. Битна разлика између ове две пинковске креације које до крајњих граница напрежу психолошку издржљивост својих актера јесте у томе што једни на то пристају добровољно, а други су укључени без сопственог знања и пристанка. Док је први ријалити шоу најдрастичнији пример врсте јер се особа јавно представља по најгорим личним својствима и делима, други је најбруталнији вид „скривене камере” јер се особа систематски уводи у лажну ситуацију и доводи у заблуду.

У већини ријалити шоу-програма учесници имају времена и простора да се прилагођавају, претварају, контролишу – да би повећали шансе за освајање награде. У „Тренутку истине” тешко да се могу приказати другачијим или бољим но што су – цела идеја и јесте „раскринкавање” њихових „мрачних тајни”. Паре им се слажу, а публика им јаче аплаудира управо кад признају да су лагали, крали, тукли, силовали, подваљивали родитељима, варали супружнике, потказивали колеге, изневеравали пријатеље...

Прве емисије рађене „скривеном камером” бележиле су углавном смешне реакције случајних пролазника у мање-више безазленим незгодама, сусретима, споровима на јавним местима, симпатичне недоумице и добронамерне потезе који су из тога произилазили. „Немогућа мисија” међу познатима и славнима бира особе које ће довести у неприлику тенденциозно стварајући неочекиване околности и непријатну атмосферу, ишчекујући интригантно интимно понашање јавних личности.

Аутори „Тренутка истине” и „Немогуће мисије” сасвим озбиљно мисле да својим емисијама шаљу важне, друштвено релевантне поруке гледалишту. То је више пута убеђено истицала Татјана Војтеховски-Стеванов када се истог дана нашла у оба ова програма. Прво је била водитељ који у београдском ТВ студију испитује „жртву” на врућој столици везаној за полиграф, а одмах затим „жртва” у новосадском кафићу у ком је њен ранији гост, хомосексуалац, наводно био изложен физичком, а потом и вербалном насиљу.

Новинарка ТВ Пинк била је задовољна тиме како се у свему снашла и поносна, чини се, на свој укупни допринос борби против хомофобије, а за права људи мањинске сексуалне оријентације – те је убрзо у „Тренутку истине” угостила и једну лезбијку. Задовољан је морао бити и геј активиста који је, после „Тренутка истине”, у „Немогућој мисији” добио нову шансу да пред два милиона гледалаца (то је податак самих уредника) заступа интересе лезбо-геј-транссексуално-трансвеститске популације.

Признао је, иначе, да у стварности никад није имао искуство слично оном из ТВ намештаљке. Али, видело се шта је све новинарка једне моћне телевизије била спремна да предузме за случај напада на хомосексуалце – и ето важног упозорења свим њиховим љутим противницима.

Парада поноса заказана је за септембар. Ономе ко не може да је свари остаје средство делотворније од сваког насиља. Склањање с пута. Окретање леђа. Затварање очију. Бојкот. „Поносни парадери” желе да буду примећени. Игнорисање би за њих могло бити болније од батина, изостанак скандала ударац жељеној великој медијској промоцији.

А остали, „неутрални” грађани, имају сијасет важнијих повода за уличне протесте. И сада и на јесен.