Живот је оно што ја направим од њега

ВИШЕ ОД СПОРТА
Она није обична девојка. Јелена Николић, капитен одбојкашке репрезентације Србије, издваја се од вршњакиња и по стасу и по умећу. Висином од 194 центиметра, лепим изгледом и складно извајаним телом привлачи пажњу на сваком кораку.

Посебна је и по чињеници да је више играла у иностранству него у Србији. Из матичног клуба, из београдског Обилића, отишла је кад је имала само седамнаест година. Било је то 1999. А потом је, из године у годину, играла за осам клубова, у осам градова, из четири државе. Била је у Италији, Француској и Јапану, а сад је у Турској.

Она предводи српску селекцију која је, званично, друга у Европи и трећа на свету. Ови резултати биће на провери крајем ове и крајем следеће године. Ново Првенство Европе биће организовано у Пољској, а следећи Шампионат света у Јапану.

Рођена је 13. априла 1982. године у Београду. Има мајку Љиљану, оца Будимира и брата Немању (25).

Од када сте у одбојци?

У тај спорт сам ушла јако касно. Имала сам већ дванаест и по, тринаест година, кад сам дошла у Обилић. Пре тога сам испробала све спортове: карате, тенис, пливање... Станујемо преко пута Спортског центра „Врачар” у Београду, па ми је све било близу. У свему томе био је и мој млађи, и четири центиметра нижи, брат Немања који није успео у спорту, али има за то своје оправдање. Воли да каже да сам ја покупила сав спортски таленат који је њему био намењен.

А кад сте добили први новац за игру?

У четрнаестој години већ сам била у првом тиму Обилића, а са шеснаест и у репрезентацији. Тада ми је тренер и председник клуба Слободан Милошевић понудио уговор и стипендију од сто динара месечно! За прву стипендију купила сам мајицу и кутију жвака. Обилић није богат клуб, али Милошевић је веома водио рачуна о деци. Били смо као једна породица.

Кад сте отишли из Србије?

Већ у седамнаестој години сам била професионалац у Италији, у Ређо Емилији. Првих неколико дана уз мене је био отац, а после тога сам се предала игри, учењу језика, читању... Одмах сам видела да су наши тренери много стручнији од странаца. Ипак, надокнадила сам ту разлику у вредности учитеља чињеницом да ме у државном тиму, већ десет година, води исти стручњак. То је Зоран Терзић.

Како сте дочекани у Италији?

Желела сам још једну сезону да останем у Обилићу, али тада су нас почели да бомбардују... У Италији је све било лепо сем дружења. А волим дружење. На тај начин учим много тога о људима и обичајима те земље. Ипак, пријатељства у Италији нису блиска као код нас. Али, Италија ме научила самосталном животу. Уз мене више нису биле мама, тетка... 

Шта вам је нудила Француска?

Била сам у Кану. Ту ми је било лепо. Кан је мало уређено село на Азурној обали. У екипи је била само једна Францускиња, па нисам била усамљена као у Италији. Свака од нас имала је свој апартман са терасом и погледом на море... Желела сам ту да останем, али добила сам нови позив за игру...   

Чиме су вас опчинили Јапанци?  

Ту сам добила добру финансијску понуду, а копкало ме и какав је тај део света, ти људи... Очекивала сам да ћу становати у неком облакодеру, као у Њујорку. А дошла сам у сеоце са малим кућама, као једини странац у екипи. Говорим енглески, француски и италијански, а ту ме нико није разумео. Била сам разочарана док их нисам упознала.

И, какви су?

Они су најбољи народ који знам. Искрени су, добронамерни, увек насмејани и, помало, симпатично детињасти, а у послу преозбиљни. На пример: кад тренинг почиње у десет оне су у сали већ у девет... Други клуб био ми је близу Токија, па сам упознала и све оно што у оном селу нисам видела. 

Сад сте у Турској, зашто?

Желим да будем ближа Београду. То је један од разлога што сам отишла из Јапана. Раније сам имала лоше мишљење о Турској. А сад сам схватила да је Истанбул једини град, поред Београда, у коме бих могла да живим. И храна је слична нашој. Уз све то, Турци су окупили најбоље одбојкашице Европе и сад имају једну од најјачих лига...

Где сте најслађе јели?

Пицу обожавам, а у Италији ми се није свидела. „Азури” имају добре сиреве и пршуте, али не свиђа ми се што им је храна врло једнолична: пасте, па опет пасте... Храна ми је најбоља у Србији и Турској. Али, нисам ја права мера за храну. Не волим много да пробам непознате укусе.

Како се облачите?

За мене је модерно оно што ми добро стоји. Тренерку носим само кад то морам, али приватно никад не облачим тренерку и било које спортске комбинације. Највише волим лето, па тада носим хаљинице, сукњице и, евентуално, неке панталонице, па лепе ципелице. Све само не патике.

Чему вас учи спорт?

Спорт ме научио да нема остварења жеља без борбе. То је најважнији животни став. Али, спорт ми није само указао на прави пут већ ми је дао и психичку снагу за остварење сваког реално постављеног циља. А увео ме и у историју и културу свих земаља у којима сам боравила. И, што је јако важно, све пријатеље, здравог става, стекла сам кроз спорт.

А на ком месту вам је школа?

Уписала сам се на правни факултет, али брзо сам разумела да није могуће све то научити без контакта са професорима. Затим сам се уписала на један приватни факултет у Београду, али сам видела да је ово приватно школовање у Србији бесмислено на начин како се то ради. Ту се, практично, дипломе купују. А нећу то. Завршићу школу кад-тад, али на прави начин.

Како прихватате живот?

Сигурно не онако како „падне”. За водиљу кроз живот имам један непромењив став по коме је – живот оно што ја направим од њега, а не оно што ће он да направи од мене! Ово опредељење је мој путоказ за сва животна дешавања.

За које паре играју одбојкашице?

То се, у принципу, не помиње, али добро, даћу вам два оријентира. Најлошија зарада је тридесет хиљада евра, а најбоља до четири стотине хиљада евра за сезону. О својим уговорима не могу да говорим, али задовољна сам. Купила сам стан на два нивоа у Београду, у мом крају, на Крсту, малу викендицу у Гроцкој, возим мерцедес, са братом, економистом, улазим у одређени посао...

О чему сањате?

Спортски бих волела да још једанпут, као сад ватерполисти и пливачи, изађем на терасу Скупштине града и да, после освајања титуле шампиона света или Европе, поздравим све у Србији. То сам, досад, учинила два пута, али као трећа на свету и друга у Европи. А приватно, ван спорта, волела бих да, у најскорије време, имам дете. Децу, стварно, обожавам. Кад сам тужна одем у парк да видим децу која се играју... И после тога ми је све лепше.  

За чим жалите?

Жао ми је што сам тако рано отишла у Италију. Пропустила сам у Београду она весеља после завршене гимназије и многе журке кад се слави осамнаести рођендан. Немам у себи те слике, са вршњацима, кад сви крећемо у живот са неке, за нас, „више позиције”. Док су сви моји то славили, док су се радовали, певали и играли, ја сам била сама у соби неког хотела... 

Колико улажете у пријатељства?

У мојим условима пријатељства је јако тешко одржати. Ја сам негде тамо, а сви они су овде. Дивим се свима који могу да одрже све везе на даљину. Сад ми је то, кад имамо рачунаре, мало лакше, али није ни то оно право. Додир руку и сјај у очима, жива прича, гестикулације и здрав смех су важнији од свих написаних порука... 

Имате посао који волите, а љубав?

Имам љубав, али даљина може да буде проблем. Ипак, желим да верујем да није увек тако.

Наведите пример за љубав?

Мени су то, сасвим непознати, бака и дека које видим на улици како се држе за руке. Тада увек застанем и дивим се њиховој дуговечној срећи. 

Шта вам је важно код мушкарца?

Кад сам била млађа физички изглед ми је био пресудан, а сад више не мислим тако. Од лепоте значајније је да ми са тим човеком буде занимљиво. Наравно, не морамо о свему да мислимо исто, али требало би, увек, да се разумемо... Наравно, све креће од физичког изгледа, али дешавало ми се да неко буде физички занимљив, а у суштини досадан, празан. Лепота је пролазна. Једног дана ћемо сви бити ружнији, а садржај духа је, практично, неуништив.

Шта не волите?

Мрзим половичност. Више волим да живим један дан као лав него сто година као овца.