Глас пун новца

Рециклирана проза
Тајновити милионер у ружичастом оделу, човек скромног порекла и сумњивих пословних веза, троши своје богатство у перверзном хедонизму, а све због прве љубави – због једне дивне плаве жене, етеричне и хистеричне Дејзи која ће га одвести у смрт чим је поново освоји. Џеј Гетсби, тајкун са богатством стеченим на шверцу алкохола, због такве љубави остаје уписан у књижевној историји као романтични ловац на амерички сан без ког се не може замислити велики амерички роман.

Објављен седам година по завршетку Првог светског рата, роман Велики Гетсби Френсиса Скота Фицџералда постао је популаран тек након Другог и тек након пишчеве смрти. Можда је то прва хроника потрошачког друштва и прва књига о великој победи технологије – о необузданој боемији и дивљем „партијању” под јарким електричним осветљењем. Велики Гетсби свакако јесте први амерички роман о класи привилегованих и безбрижних. Само у њему крхка и отровно богата Дејзи може да падне у стање између екстазе и катарзе пред призором – замислите само – непрегледног низа Гетсбијевих педантно сложених фирмираних кошуља! Прича о љубави искована је у металним апоенима јасно назначених вредности. Чувена је, уосталом,Гетсбијева хотимично кичаста реченица из које избија љубавни занос финансијским габаритом анђеоске Дејзи: „Глас јој је био пун новца.”

Новац звечи, па и тутњи кроз јапијевску дисторзију Гетсбијеве приче написане седам деценија доцније. Амерички Психо Брета Истона Елиса представља бизнисмена са Менхетна као могућег убицу и садисту. Не зна се где престаје поза а где почиње неуроза, где се зачиње садистичка фантазија протагонистеа где нестају трагови наводно почињених зверстава. Овај роман с елементима сатире и трилера може бити бастард Великог Гетсбија зато што делом и јесте хроника боемије – али јапибоемије, перверзнеи анестетизиране. Патрик Бејтмен је силоватељ, канибал и некрофил који своје злочине из чисте обести и разоноде признаје у ћаскању са колегама: но фах-идиоти из света бизниса и менаџмента свако „убити” чују као „купити”!

Сан о богатству брзо зна да постане ноћна мора скромног аутсајдера. Како слуга постаје моћник након што је смакнуо господара испричаће нам у повести о предузетништву прошлогодишњи лауреат Букерове награде, индијски писац Аравинд Адига. Бели тигар је роман о Балраму Халваију, „полупеченом” провинцијалцу оскудног образовања и инфантилно ограничене свести. О томе како је убио свог послодавца и од новца намењеног за мито новој власти започео бизнис, те постао власник кристалног лустера и сребрног лаптопа, Балрам пише ником другом до – кинеском премијеру! „Чини се, господине”, обраћа му се у шехерезадински дугом мејлу, „да сте ви Кинези у свему далеко испред нас, осим што немате предузетнике. А наша нација, иако нема путеве, пијаћу воду, електричну енергију, канализациони систем, јавни превоз, осећај за хигијену, дисциплину, учтивост или тачност, има хиљаде и хиљаде предузетника.”

Балрам нуди Вену Ђијабау да му „бесплатно” исприча „истину о Бангалору” зато што верује да је будућност у рукама „људи жуте и смеђе коже”. По Балрамовом слободном уверењу, човек беле коже изгубио је моћ да одлучује о даљој судбини света зато што се истрошио „од содомије, употребе мобилних телефона и злоупотребе дрога”! На крају исповести, јунак понавља исказ о опсесијама које слабе моћ белог човека да би потврдио да је и сам постао слаб: очаран кристалним лустером и у страху од содомије и смрти, он очајнички одбија не само да се покаје због злочина већ да се одрекне мита о предузетништву. Убиство је било једина могућност акумулације капитала: неугодна истина мора склизнути у заборав и ћутање, заједно са непријатним питањем о „првом милиону”.

Повест о предузетништву израња и из текуће српске прозе, која је транзицију већ полако и невољко прихватила као топос. У причи Милете Продановића „Агнец” ослушкујемо монолог самозадовољног локалног политичара, члана српског парламента и бизнисмена који се годинама бави необично лукративним послом – организованим просјачењем. Продановићев предузетник отворено и бестидно приповеда како је развијао бизнис у ратним деведесетим, па с једнаким успехом радио и након „пада режима”, кад се политички активирао јер „свака странка воли бизнисмене, донаторе”: „никоме није сметало што сам се учланио три дана после преврата”. Овај краљ експлоатације више пута инсистира на чињеници да је религиозан: „Никада нисам радио са богаљима. То је принцип, ја сам, рекао сам то, човекверник.” Осиони примитивац, неспутан у демонстрирању предрасуда и лицемерја, беспомоћан је само пред Божјим чудом – преображењем својих „запосленика” у јагањце. Библијски мотив жртвеног јагњета овде је обланда параболе о ишчезавању моралног инстинкта у савременом свету. Као и Адигин Балрам, Продановићев неименовани бизнисмен залутао је у бизнис, па онда и у политику стазама преступа, али и уз свесрдну помоћ полицијских служби, о којима говори двосмислено и као узгред. У оба случаја, кључни фактор успеха је правовремена корупција.

Опрост за сваки мучки стечен динар Продановићев краљ просјака тражи у задужбинарству: подигао је две цркве, једну у постојбини предака, другу у месту где му се породицадоселила. Да се утисне у вечност, да преиначи историју, да утиче на токове робе, новца али и идеја – то су болесне опсесије књижевног бизнисмена. Сумњиво стеченновац мора се из женског гласа и мушког џепа прелити у историју света.