Како су "плави" постали "црвени"

Пре неколико година грађани Тиране остали су у шоку после одлуке новоизабраног градоначелника, иначе академског сликара, да зграде у овом суморном граду добију колорит изражен кроз целокупну палету боја. Град је, практично преко ноћи, добио другачију физиономију, но та врста сликарског инспиративног и оправданог покушаја да се суморна вишедеценијска свакодневица замени оптичком срећом због умивених и шареноликих зграда веома брзо је вратила обичног грађанина на терен реалних животних околности. Оне су, наравно, и даље остале трауматичне и деликатне, и нису могле градоначелниково сликарско рухо одмаћи од чињенице да је све около прилично голо, неухрањено и сиромашно. Од целог посла највише су профитирале фабрике боја, градоначелник сликар, и погледи грађана упрти ка неизвесној транзиционој будућности, овога пута уместо гвоздене кроз завесу од боја. Ако им је то било за утеху!

Тирански предели сликани штафелајем, четкама и метлама, тако су постали парадигма транзиционе пошасти, но сем формалног задовољења да се ствари померају с мртве тачке, суштинске промене  одвијале су се онако како то налажу општа животна начела и правила. Ни брже, ни спорије од тога.

Концентрични кругови промена тако су се враћали на почетак, дакле на суштину, иако је споља све добијало бајковит изглед.

Опште је познато да и рак не остаје вечито у истој љуштури, па смо данас као становници великог глобалног села суочени са променама које у великој мери померају чак и границе опште прихваћених узанса нормалности, друштвених норми и правила понашања.

Савремени човек одавно није више у добрим односима са сопственим чулима – зар његова равнодушност чак и кад су најморбиднији случајеви у питању није довољно илустративна – што учестало проузрокује конфликте и опште неразумевање. Креатори такве политике, често сматрају да све заправо почиње и завршава се са њиховим идејама и промишљањима о свету у којем живимо.

Такав приступ творцима друштвене стварности увек је отварао брисани простор да редизајнирају све око себе на матрици сопственог схватања, новоустановљених правила, и праву на одређену врсту диктата и искључивости.

У дијапазону свакојаких могућности победници су поправљали оно што су поражени раније исправљали, скоро по оној народној изреци "да оно што се не да ишчеткати, може се добро испрашити". И тако би се могао извући закључак да су "плави" преко ноћи постали "црвени", иако је једна идеолошка матрица готово пет деценија потхрањивала глад овдашњег човека да покаже супериорност модела који га и на спортском пољу одваја од светских ривала. То једнозвучје "плави, напред плави", одзвањало је на свим континентима као поклич који није представљао индентификацију за далтонисте, нити знак распознавања за случајног посетиоца спортских представа. Не, у том слогану персонализовала се нација, и у зависности од победе или пораза, препознавале су се и откривале појаве, стремљења и правац кретања друштва у целини. И последњем свршеном студенту социологије било је лако читљиво да на основу јачине, компактности и истрајности разуме и протумачи где се налазимо, и колике су размере наших личних и друштвених конфликата и патологија.

Ако је спортска позорница лакмус папир у великој друштвеној лабораторији промена које свакодневно на наша леђа товаре терет који све теже носимо, онда је и било време да се после дугог периода поплављивања – мало и зацрвенимо. То је добро због менталне хигијене.

У суштинском смислу, то будуће црвенило на спортском и друштвеном плану могло би да представља суочавање са тако јасно израженим слабостима, да убрза одбацивање митске и епске фаталности, и најзад протера накнадну памет из наших живота.

Смисао промена није само у промени колорита обележја. Те промене би заправо морале да нас натерају на промене изнутра, како бисмо вратили правоснажност речима поштовање, умереност, истрајност и поштење у наше животе. У том смислу тренутак промене мора да се користи као доказ памети, а не као склоност да се свет окреће око боје и осе онога ко се налази на врху власти.

Отуда тако банално и патетично звуче објашњења да се заправо префарбавањем из плаве у црвену враћамо на старо. Као да је могуће вратити точак историје уназад, и као да је то модус вивенди за промену целокупног друштвеног колорита.

У тој чињеници крије се велика опасност: тумачи редизајнирања очајно разумеју саму суштину и вишезначност тог чина. Њихова објашњења банализују можда и капиталан тренутак да се кроз оптички – визуелни идентитет заправо мења комплетна представа о сопственим слабостима, манама и илузијама. Тај тренутак, ако га осећамо, не сме да се проспе као чаша прехлорисане београдске воде, нити се у вербалном смислу сме злоупотребити. Површна објашњења само су нова врста хране онима који мождане вијуге љубоморно штеде за други живот, па тако целу причу значајну за опоравак и будући просперитет друштва банализују до мере неподношљивости.

У распону објашњења које ова уводна "Политикина" тема просто намеће, свакако се мора посветити пажња факту да се кроз промену боје на дресовима, или трауматичним вековним променама кроз које готово без прекида пролази наш народ и нација, заправо запоставља питање колико ми познајемо себе.

Вечито неразумевање околине и неправовремено препознавање времена у којем се налази свет отвара нам маневарски простор да већ једном прво упознамо себе, како бисмо умели да спознамо друге. И нису узалуд све моралне, етичке и друштвене норме прављене на рушевинама заблуда и олаких обећања. Иако смо веома упорни понављачи историје, било би веома пожељно да најзад прекинемо са том праксом.

Спорт као део културе по једнима, или супкултуре по опонентима прве школе учења, представља непогрешив, готово репрезентативан пресек општег друштвеног стања. Садашњи тренутак српског спорта симулира у великој мери све друштвене трауме: незапосленост, насиље и хулиганство, гетоизацију, одбацивање идолопоклонства и препознавања правих вредности, неизвесност сутрашњице, банализовањем игре и човека који се игра, бежањем од стварности и рушилачким нагоном.

У овој широко отвореној лепези истакнуто место заузимају још и лоповлук, корупција и мито, прање новца, непоштене трансакције и многобројне афере.

Шта онда  једно обично редизајнирање дресова или навијачког слогана  суштински значи за један битан друштвени сегмент? Хајде да се не заваравамо. Не превише. Али ако смо склоност ка прекопавању онога што смо били или носили кроз историју поново потегли као кључни аргумент, зашто избегавамо да се суочимо са свим оним што смо из прошлости тако ревносно пренели у садашњост, очигледно намерени да и будућност не оставимо без горе побројаних специјалитета. Ту настаје провалија која се пуни празним причама како се с променом боје дреса или поклича улази у комплетну реконструкцију, да бисмо се веома брзо суочили са чињеницом да играчи више воле доларе од националног дреса, да не осећају припадност нацији на начин достојан основне грађанске пристојности, да химну певају тако што су им на уснама рефрени неке Цецине песме. Зато с неверицом читамо како Пау Гасол, један од најбољих НБА играча, каже да му је играње за Шпанију важније од клуба у којем зарађује милионске доларске износе. Пренесимо само тај део размишљања у шири друштвени контекст, па ћемо разумети  општу поштапалицу "како овде нема живота, како се све распада..." што је, наравно, генетска склоност ка фарбању стварности у црне или беле слике или потврда о дефетизму са којом се најлакше покривају неспособност, немоћ и нерад.

На мајицама, дизајнираним од светских спортских компанија, наћи ће се и двоглави орао. Време ће показати да ли је он прерано или прекасно полетео, али са орловима је ствар увек неизвесна. Зато су ове птице у многим земљама света заштићене.