Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.44	103.06	102.75
126.63	127.4	127.01

18.12.2022 у 11:39

У наш мали град бродом из Шпаније стигао је Свети Никола пројахавши на коњу улицама на свеопшту радост деце. У Холандији се обичај давања поклона није везивао за Божић, већ су деца добијала поклоне за Светог Николу. Данас смо га посетили у дворцу, популарном каштелу где је одсео.

Мој живот у иностранству

11.12.2022 у 11:42

Мед из кошница са кровова Торонта

Док смо ми маторци са деветог спрата заузимали све четири фотеље, Пол се возикао својим инвалидским скутером по лобију. Нисмо се окупили због магле и хладног времена. Компанија је најавила да ће се станарима бесплатно делити свеће, сапун и теглице меда. Све направљено захваљујући градској акцији зелених да се кошнице урбаних пчела поставе на кровове неких зграда у граду.

Мој живот у иностранству

03.12.2022 у 11:59

Плата добра, али без социјалног и здравственог

Кад сам са послодавцем договарао за посао у Русији обећао ми је четири пута већу плату од оне коју сам имао у Србији. Звучало је одлично. Договор је био да нам се обавезе за социјално и пензионо осигурање уплаћују у Србији, где би и били званично запослени, а пријава је била на минималну суму, тј. минималац.

Мој живот у иностранству

25.11.2022 у 17:40

Овде нема солидарности и емпатије

Људи попут мене који долазе из мање развијених делова света, на жалост више су окренути ка послу и новцу него самом студирању. Студентски живот у Аустралији за некога ко „бане” са оскудним знањем енглеског језика понекад је забаван, понекад стресан, али увек занимљив.

Мој живот у иностранству

12.11.2022 у 14:58

Дом је тамо где вам замирише срећа

Ен Арбор у Мичигену је град студената. Са сто педесет хиљада сталних становника током школске године нарасте за још четрдесет хиљада студената смештених у домовима у кампуса и по изнајмљеним собама у кућама.

Мој живот у иностранству

04.11.2022 у 17:48

Зашто су тврда седишта у чешким возовима

Воз из Београда стигао је у Келети станицу око једанаест увече. Остало је мало времена до поласка ноћног воза за Праг. После деветочасовне вожње био сам гладан, и требало је набавити некакву храну за вожњу која ће трајати целе ноћи. Ушао сам у турски ресторан у близини, узео један фалафел и четири баклаве са пистаћима и орасима. Са кофером, ранцем и храном појурио сам натраг у Келети. Пуних руку, трчећим кораком, дошао сам до воза, прошао поред двоје кондуктера испред, и попео се унутра. У другој класи су свуда купеи, нема ниједног вагона са аутобуским распоредом седишта. Задихан, седам и, гоњен глађу путника који је малопре изашао из воза без икакве послуге након деветочасовне вожње, начињем фалафел. Недуго потом, врата купеа су се померила у страну, пред њима је стајао кондуктер.

Мој живот у иностранству

28.10.2022 у 16:00

Изабрала сиромаштво у иностранству уместо богатства у Србији

Кућно звоно не би било толико болно да ми кувари немамо обичај да попијемо пиво пре спавања како би се колико-толико расхладили од врелог роштиља на коме радимо до поноћи. Да није тог хладног пива не би се охладили ни за седам дана. Звоно је притисла Лела. Чуо сам је како галами: „Ајде бре, каснимо на посао, не могу сваки дан због тебе да плаћам паркинг."

Мој живот у иностранству

22.10.2022 у 15:01

Нема већег пакла него када човек плаче сам

У Берлину сам сазнала да је Петар Хандке највише волео стихове једне старе српске песме: „Иде Миле Лајковачком пругом, иде Миле са још једним другом...” Онако као Анђео из његовог филма који схвата да нема већег пакла на земљи него када човек плаче сам. И остао је да буде макар једном човеку друг и тако га спаси

Мој живот у иностранству

16.10.2022 у 16:46

Наполитанке за братство и јединство

Мени је још увек жао оне земље, а скоро сам јој заборавио и име. Колико је прошло од тада, тридесет година? Ваљда старим па ми меморија попушта. Међутим, успомене не бледе: Школа ИБМ-а у Радовљици (Словенија), војска у Ђакову (Хрватска), фестивал омладине у Приштини, у Охрид „на језеро” и „на море” у Макарску. Ходало се из источног у западно (римско) царство без пасоша. Теши ме једино што сам један од ретких који је успео да оствари оно „пролетери свих земаља уједините се”. Наиме, зет ми је Енглез из радничке породице. Друга утеха ми је што сам, опет као један од ретких, остварио оно „свако ће радити колико може, а добијати колико му треба”. Учили су нас ту теорију , али је са праксом ишло мало - спорије. Ваљда зато што за то треба богатије друштво. (ЕПА ЕФЕ-

Мој живот у иностранству

07.10.2022 у 18:06

Живети по данским правилима

На улици сам често сретала једног старца са малом куцом. Сваки пут би се насмешио и ја сам једног дана одлучила да помилујем његово куче. Нисам знала много данског, али сам успела да сазнам да живи у комшилуку, пар улаза од нашег. Временом ми је постало драго кад сретнем Свена, како се звао, и његову куцу Кики.

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству