Мед из кошница са кровова Торонта

После првог дела Дневника маторца из Кингстон улице у Торонту, од осталих матораца са деветог спрата добио сам похвале али су желели да овог пута буде више прича о њима.

Наравно и супруга се у све то умешала… Једино што ми је пало на памет да насумице отворим странице дневника па шта буде. У ствари морао сам да убацим супругу без обзира на све.

Понедељак, 3. мај

Подне је. Однекуд је само десетак степени успело да се пробије кроз густу маглу. Онај ко је имао The Weather Network апликацију на свом телефону добио је упозорење о наиласку хладног таласа преко Мичиген језера.

Док смо ми маторци са деветог спрата заузимали све четири фотеље, Пол се возикао својим инвалидским скутером по лобију. Нисмо се окупили због магле и хладног времена. Компанија је најавила да ће се станарима бесплатно делити свеће, сапун и теглице меда. Све направљено захваљујући градској акцији зелених да се кошнице урбаних пчела поставе на кровове неких зграда у граду.

Марчелу су два пута уједале пчеле и сигурно ће у некој од теглица бити мед са њеним матичним ћелијама. Пол каже да би то био еликсир младости за нас маторце. Да је неко обратио пажњу, био би изненађен количином оптимизма која је исијавала на нашим лицима. Упркос магли.

Среда, 26. мај

Средом је од 6 до 9 бесплатан улаз у АГО, Арт галерију Онтарио. Иако имамо годишњу чланарину, лепо је када се с времена на време отворе капије а да се поново не дреши кеса.

Супруга и ја смо се дотерали. Она инсистира да имамо бар неки плави детаљчић на себи. Рецимо хаљину, торбицу и ципеле. Можда још и плави оквир наочара.

- Шта мислим о томе?

- Да, бићеш fancy, са  том збирком детаљчића.

Ја сам набацио тамно плави сомотски сако. Једино сам то имао као детаљ.

- Стави и ону моју плаву мараму на главу. Хоћу да уз себе имам неког ко изгледа боемски. Зар ниси писац? Уфураћемо се у Пикасову плаву фазу. Као плавичаста маглина. Над - blue roofs of Paris. Зар није божанствено?

Радујем се што ћу видети слику Women Drinking Quarantine Blues. Подсећа ме на неке моје изласке у ноћне барове. Прецизније, на две даме које сам познавао а моја супруга није.

Али уместо тога, изрекох да једва чекам да видим Дору Мар са мачком. Супруга каже да Дора Мар са мачком није Пикасова плава фаза. Не могу да се мерим са историчарима уметности.

После смо, држећи се за руке, сишли у The Norma Ridley Members’ Lounge. На high-tea. То није занемарљив део изложбе. Нимало јефтин. И Пикасо би био задовољан са нама. Нисмо промашили тему.

Петак, 11. Јуни

У целој згради једном месечно се тестира пожарни аларм. Углавном се заврши око ручка, а сада је три ујутро. Чујем опет аларм, будим супругу. Хајде спавај, каже љутито. Некоме је само изгорела шерпа.

Каква шерпа? Ко кува у ово доба ноћи?- кажем више за себе.

Ипак, силазим степеништем у лоби да проверим ситуацију. Испред улаза је већ десетак станара у пиџамама.

Ретко да имам прилику да на једном месту видим на окупу толику количину станара. Седе на клупама. Пуше. Као да су изашли на десетоминутну паузу за пушење. У холу је само Фреди и пар ватрогасаца.

А онда се појављује и Марчела. Нашминкана. Са cary-on кофером. Испитује ватрогасца. Пита и Фредија зар је могуће да нема у стану важних ствари које би у оваквим ситуацијама сачувао. Каже да има, али их није спаковао. Марчела га пита да ли би желео да му помогне да их спакује. Фреди клима главом. Одлазе из лобија.

Ватрогасац ми каже да ако хоћу могу да се вратим у кревет. У кухињи стана 103 је био пожар. Штета није велика, изгорела шерпа и неке крпе. Сада је све у реду. Можете слободно користи и лифт.

Станари испред улаза су и даље тамо. Само су запалили још по једну цигарету.

У том стану живи Тони. Тони се тек вратио са посла. Око један. Сипао је воду у шерпу да скува чај. Онда се истуширао и легао. Тони, када се истушира и легне - брзо заспи. И има невероватно чврст сан после туширања. А неко са таквим сном не размишља каква се драма дешава са шерпом на шпорету за то време.

Сада ни ја нисам могао да заспим. Размишљам о нашем шпорету. Нов је, задња реч технике, има wi-fi, за smart home. Може да се укључи преко интернета. Али то не значи да било ко не може да дошета и упали ринглу и без интернета? Свашта се ноћу дешава, поготово у ноћи пуног месеца.

Статистика је показала да се тада удвостручи број оних који ходају у сну.

Устао сам и отишао у кухињу да проверим. Само је жмиркао дигитални сат. Супруга је прекинула хркање да би ме питала, имам ли намеру да се већ једном смирим и спавам. Био сам жедан, правдам се.

У ствари искључио сам интернет. Свакако сада није од користи, не помаже мирним сновима.

Субота, 12. јуни

Када би Меги пожелела да се дружи са госпођом Валеријом Де Леон, све што би било потребно је да пређе пешке с једног на други крај ходника. Меги обожава да спава до подне, а госпођа Валерија то време већ увелико проводи на тераси. Изнесе тацну са доручком. Чак и да је на њој само једно тврдо кувано јаје, госпођа Валерија би само том послу посветила тај део дана. Радна навика. Никада није започињала други посао а да се првог није отарасила. Могао си да куцаш на њена врата, она не би прекидала оно чиме би била заокупљена у том тренутку.

Меги је радила слично. Није прекидала њено спавање.  

Обе су држале до себе што се физичког изгледа тиче. Прикладно обучене, прикладна шминка и прикладна фризура.

Једино су се разликовале у њиховом тумачењу прикладности. Госпођа Валерија у ствари се уопште није шминкала. Зато је Мегино лице изгледало као да је на њему има шминке довољно да прекрију њено и лице госпође Валерије. Њена коса је седа а код Меги у боји шаргарепе.

Што је за госпођу Валерију било ниско, за Меги је било високо. У сваком случају живописан је њихов улазак у такси до El Catrin Destilery, ресторана. Могу да замислим раскош на тањирима, код тог џентлмена кога на шпанском зову El catrin.

Старост не доноси само године. Има у њима нешто сакривено што је вредно истражити. Просејати. Оперисати катаракту старости. Некада применити њено благотворно игнорисање. Офарбано бојом шаргарепе.

Ако бих да цитирам себе:Ту си где си иако ниси! Звучи лудо, а? Мени је супер! И има ту и неке логике.

Зар се нешто друго очекује од логичног маторца?

Миодраг Топић - Торонто

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика