Живети по данским правилима

На улици сам често сретала једног старца са малом куцом. Сваки пут би се насмешио и ја сам једног дана одлучила да помилујем његово куче.

Нисам знала много данског, али сам успела да сазнам да живи у комшилуку, пар улаза од нашег. Временом ми је постало драго кад сретнем Свена, како се звао, и његову куцу Кики.

Свен је био ликовни уметник и у младости је пропутовао целу Европу. Ишао је и у Мароко, пролазио ноћу крајеве где се туристи ни дању нису усуђивали да кроче.

Било је то седамдесетих година у центру Копенхагена. У то време цео мој свет састојао се од гастарбајтера из бивше Југославије. Живели смо изоловано, као свет у свету.

После неког времена почела сам да обилазим Свена и Кики. Он ме је учио дански језик. Стране речи и њихово значење писао би ми на листићима која сам касније памтила и учила.

Када странац дође у Данску стекне утисак да је овде све дозвољено. Нико никоме ништа не говори, шта је у реду, а шта није. Једино осетиш хладан ваздух око себе ако прекршиш неко њихово неписано правило.  

Свен ми је објашњавао та данска правила. Говорио је да није лепо ићи у већим групама или пушити на улици. Тамнопути странци, који су се кретали у већим групама, изазивали су несигурност међу данским грађанима.

Ми смо у Југославији научили да људи показују своја осећања. Тако када се неко са нечим не слаже он то одмах и покаже. Овде је другачије, овде се све некако увија и пакује.

Чак ни најобичнији одговори, који могу да само буду ДА или НЕ, не изговарају се јасно. Људи, уместо да кажу, „гладан сам”, обично кажу, „мислим да сам гладан”.

Захваљујући Свеновом разумевању наше јужњачке културе, много ми је помогао да разумем тадашњу Данску. Данас, то је нека сасвим друга земља, али то је друга прича.

Помогао ми је да усвојим нову, туђу културу земље у коју сам дошла, али да не изгубим себе. Захвална сам му на томе томе јер је југ остао у мом срцу, а север је постао мој дом.

Весна Свилар Динић Холмсое

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика