Овде нема солидарности и емпатије

Ова година у Аустралији била је у знаку скидања маски и отварања граница. Студенти из целог света почели су лагано да се „довлаче” у земљу кенгура. Због затворених граница и рестриктивних мера, Аустралија се суочила са мањком радне снаге што је нама студентима добро дошло. Сада имамо право да радимо неограничено док смо пре короне били ограничени на 20 сати недељно.

Људи попут мене који долазе из мање развијених делова света, на жалост више су окренути ка послу и новцу него самом студирању. Студентски живот у Аустралији за некога ко „бане” са оскудним знањем енглеског језика понекад је забаван, понекад стресан, али увек занимљив.

Време у Квинсленду тачније Бризбејну, ако занемаримо три врела месеца, у остатку године скоро је па савршено. Температура у пролеће и на јесен не прелази 30 степени, а зима је умерена, ниске температуре ноћу спуштају се до пет степени. Бризбејн је право место за свакога ко воли топлу климу.

С обзиром да ми је енглески био на ниском нивоу одмах по доласку у Аустралију спојио сам се са нашим људима како бих лакше дошао до посла. Као грађевински инжењер тражио сам посао у струци јер сам имао идеју да научим грађевинске термине и истражим њихове начине градње.

Кренуо сам да радим са нашим људима али сам убрзо схватио да су тачне приче  које сам чуо пре него што сам овде дошао, да се баш њих треба клонити. Прво никад нећеш почети да говориш језиком због кога си дошао а друго кад немаш велики избор послова, наши то намиришу и одмах почну да те потцењују и не плаћају довољно. Због њиховог безобразлука, неколико пута сам напуштао послове и доживео прво велико разочарење „нашим” људима у Аустралији.

Самостално сам пронашао посао у магацину грађевинских материјала. Ту сам морао да више комуницирам са Аустралијанцима, па ми је и усавршавање језика све боље ишло.

Почео сам да побеђујем страх од непознатог и полако самостално почео да упознајем град и околину у којој живим. Временом мој енглески је озбиљно напредовао, и упознавао сам неке нове људе, углавном „Озије”, како Аустралијанци називају сами себе.

Људи које сам упознао углавном су нижих социјалних слојева и живе животом од данас до сутра. Био сам изненађен њиховим оскудним образовањем, чак ни таблицу множења не знају, а камоли неке друге, основне ствари.

Тела су им „украшена” многобројним тетоважама и пирсинзима, па ми је требало доста времена да почнем да не примећујем „украсе” већ људе. „Озији” имају потпуно другачији поглед на свет и веома је тешко остварити било какву дубљу конекцију са њима. Слободно могу рећи да је солидарност и емпатија код Аустралијанаца једнака нули.

После неколико месеци, због зиме и мањка посла у магацину, морао сам да потражим нови посао. Добио сам нови посао, опет у магацину. Овога пута сарађивао сам са великим бројем Латиноамериканаца.

Слични су нама, долазе са истом надом, истим сновима и истим жељама у Аустралију. Воле дружење, журке, имају добру храну, воле фудбал и прави су хедонисти.

Неки су дошли са планом да се никад не врате у домовину, а неки да зараде нешто новца и да се врате кући. Дружећи се са њима схватио сам да су колумбијска и бразилска заједница у Аустралији доста јаке.

С обзиром да ми остаје мање од три месеца до завршетка школовања, мораћу да направим једну од најзначајнијих одлука у свом животу. Уколико одлучим да се вратим кући, знам да ћу пронаћи посао у својој струци, јер је наша земља у дефициту са радном снагом мог профила.

Ако одлучим да останем још неко време у далекој Аустралији, отвориће се питање да ли ће жал за домовином на крају ипак превагнути. Дилема у глави постоји и видећу на коју ћу страну нагнути.

Предраг Ђелевски

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика