Наполитанке за братство и јединство

Мени је још увек жао оне земље, а скоро сам јој заборавио и име. Колико је прошло од тада, тридесет година? Ваљда старим па ми меморија попушта.

Међутим, успомене не бледе: Школа ИБМ-а у Радовљици (Словенија), војска у Ђакову (Хрватска), фестивал омладине у Приштини, у Охрид „на језеро” и „на море” у Макарску.

Ходало се из источног у западно (римско) царство без пасоша.

Теши ме једино што сам један од ретких који је успео да оствари оно  „пролетери свих земаља уједините се”. Наиме, зет ми је Енглез из радничке породице.

Друга утеха ми је што сам, опет као један од ретких, остварио оно „свако ће радити колико може, а добијати колико му треба”. Учили су нас ту теорију , али је са праксом ишло мало - спорије. Ваљда зато што за то треба богатије друштво.

Плата је овде обезбеђена за све (социјална помоћ), укључујући и дангубе, лекари те сами зову (више пацијената - већа зарада), у школу идеш када и колико хоћеш, а стан одбијеш само ако ти улица даје већу слободу.

Ипак, то није комунизам. Том речју и данас овде плаше људе, као што смо ми плашили малу децу са „бабарогом”.  

Шта нам је била крива “бабарога” још увек се питам?

Кад је стигла пандемија, закључавање и полицијски час доста тога се овде покварило. Та нова реалност у ствари је нови хаос. Долари се штампају, цене скачу, продавнице и фабрике се затварају а народ је избезумљен.

У мојој продавници, где где сам раније успешно продавао књиге, накупише се и непродате наполитанке. Зато реших да их однесем онима што хране бескућнике.

После пандемије те „војске спаса” ничу како печурке. Прошлог петка приметих једну нову у комшилуку. Натоварих наполитанке, додадох сокове, и правац њихов штанд. Узели су поклоне, вођа ми се захвали са осмехом, а мене заголица црвена застава на оближњој бандери.

Супруга, чији је деда служио код Чиче, увек ми пребацује да је црвено моја омиљена боја. А ја се браним да је „црвено” код нас много старије, те да је то традиционална српска боја.

Разгрнух мало ту црвену заставу, кад тамо - срп и чекић. Осврнух се унаоколо да проверим да ме неко не прати, а онда натраг до вође.  „Brotherhood and unity”, каже Роза, тако ми се представила.

Брзо смо се разумели, скоро да сам се попео на њихов штанд и почео да држим говор са уздигнутом песницом. Као оно кад је Лењин поручивао: „Не може то више тако, потребне су промене, неправда, сиромашни су све сиромашнији, а богати све богатији”.

Од тада сваког петка свратим да се поздравим са Розом. Они ставе свој штанд испред моје продавнице и хране све више бескућника. Мени то личи на ранохришћане у време Америчке, пардон Римске империје, али Роза каже да су они само добровољци из АЦП (Аустралијска Ц. Партија).

А поздрављамо се са „brotherhood and unity”, што је ваљда превод за наше „братство и јединство”.

Шта, нисам ваљда негде погрешио?

Џорџ Петровић - Ђоле, Мелбурн

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика