Нема већег пакла него када човек плаче сам

Сигурно сте гледали филм „Небо над Берлином“. Радња се одвија отприлике овако: Са неба над Берлином спуштају се у град два анђела, возе се метроом, шетају улицама Берлина, обилазе барове и клубове.

Путују заједно са Берлинцима и ослушкују њихове мисли. Мисли мајке која размишља о беби коју је оставила у вртићу, девојке која размишља о момку са којим се вечерас налази, радника који одлази на посао и размишља о колегама из треће смене… 

Један од анђела је радознао али дистанциран, њему је све забавно и занимљиво, док други анђео саосећа са сваким Берлинцем кога сретне и боле га његове ране.

Због тога он реши да свакоме ко пати подари мало радости и спокоја и тако обрадује оне Берлинце које сретне. Тада се појави, зрачак сунца, нека лепа успомена, и осећај мира и спокоја док их је мајка с љубављу држала за руку.

Како време одмиче други анђео постаје све тужнији јер схвата да је патња огромна а он тако мали да је реши. Лутајући  тако готово скрхан по граду, уђе у један циркус и види девојку која храбро изводи акробације на трапезу без икакве заштите и сваког тренутка се сусреће са смрћу. 

Видећи у њеним очима храброст и љубав према животу он се заљубљује у њу и у тој љубави налази срећу због које више не жели да се врати на небо.

Остаје у Берлину да живи и умре са Берлинцима.

Сценарио за филм је написао Петар Хандке, а ја сам се стално сећала његових речи док сам се возила берлинским метроом, шетала улицама Берлина и обилазила кафиће. Берлин је још увек такав, пун уживања и пун патње.

Видела сам и ја мајку са болесним дететом која плаче у возу, видела сам и ја човека у психози који виче и лупа по прозору метроа, видела сам и раднике који се без трунке живота враћају из треће смене и бескућника који спава под дрветом испред најлепше цркве у Берлину.

Ипак, највише ме потресао мушкарац који седи сам на клупи и плаче. Питала сам се: „Зашто човек плаче сам?”

У Берлину сам сазнала да је Петар Хандке највише волео стихове једне старе српске песме: „Иде Миле Лајковачком пругом, иде Миле са још једним другом...”

Онако као Анђео из његовог филма који схвата да нема већег пакла на земљи него када човек плаче сам. И остао је да буде макар једном човеку друг и тако га спаси. Наша песма каже: „Чувај Миле свога друга, дугачка је  Лајковачка пруга.”

Ивона Неделковски Петровић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика