Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

06.10.2018 у 13:05

Срећна лица у реду испред посластичарнице у Хавани

Ставила сам тачку на мом глобусу. Са источне обале Аустралије до Кубе ће бити исто толико сати путовања као до Србије. Спојићу и те координате. Знам после овог путовања изгледаће ми и Србија и Аустралија другачије. Гледам дивну плаву обалу Коралног мора поред којег шетам сваки дан и возим бицикл и мењам плаже, и замишљам ту другу обалу у Куби, коју ћу тек да видим. Стигли смо у Хавану, мој млађи син и ја, преко Лос Анђелеса и Мајамија касно ноћу. Мајами и Хавана су само око 100 миља далеко. У Мајамију смо чешће чули шпански него енглески. Kaд смо стигли у Хавану и прошли царину, одмах смо узели такси и кренули ка нашем смештају близу мексичког залива, на Малeкому, у Ведаду. Карлос, наш домаћин, чекао нас је иако је било већ 22.30. Само је изронио из мрака. Наша

Мој живот у иностранству

29.09.2018 у 10:23

Башкири, добри људи подно Урала

За време мог дугог боравка у Русији имао сам прилику да у Уфи упознам башкирски народ. Као домаћини они су на мене оставили баш леп утисак. До доласка у Уфу о овом народу и њиховој републици која се простире на падинама јужног Урала готово ништа нисам знао. Башкири су туркијски народ, говоре башкирским језиком који је такође из породице туркијских језика. У далекој прошлости исповедали су тангеризам, религију старих туркијских народа. У савременој Турској тенгеризам је познат као „религија бога неба”. Трагови култа Тенгри код Башкира су видљиви у фолклорним и етнографским материјалима. Ислам је продро међу Башкире у десетом веку, а током монголске владавине (од почетка 13. до средине 16 века) постао је доминантна религија. Народ је сачувао и део ранијих доисламских веровања.

Мој живот у иностранству

22.09.2018 у 14:28

Јесте ли оставили паре поред иконе

Био је то врео летњи дан у Мелбурну, празне улице и препуне плаже. Пријатељ ме назвао и панично замолио да одем до његове мајке и одвезем је до најближе цркве јер он не може да напусти посао. Његова мајка и он су билии избеглице које су прошле све голготе Сарајева и некако на крају стигли до краја света, у Аустралију. Он је некако, ипак, колико толико, за собом оставио горке успомене, али мајка то није могла. Живела је у тешкој депресији, причала је врло мало, а никда не помињући прошлост. Пријатељ ми је само објаснио да га је мајка назвала у врло лошем стању и преклињала да мора до цркве да запали свећу. Одмах сам отишао до њихове куће па мајку одвезао до најближе српске цркве у радничком предграђу. Црква је била закључана, али поред храма је парохоијска

Мој живот у иностранству

14.09.2018 у 13:28

Недеља на српском гробљу у Милвокију

„Разумем како неко може да узме туђу кућу и све што је у њој, како може да броји туђ новац, да претопи туђе злато, да заоре туђу њиву. Али ко може да свира на туђој гитари? И шта ли свира и коме свира кукавна му мајка? Да сам барем гитару успео да понесем”, рекао је при крају разговора. Крајишник, прогнаник, ратник, избеглица... Разговарали смо добар део те ноћи у маленој српској биртији у Милвокију. Мени је то била трећа ноћ у емиграцији а он их одавно није бројао. Препознао сам га као што се увек препознају браћа по чашици, одмах, на лицу места, на самом уласку у кафану. Ја сам био млади тек пристигли емигрант а он је био незванични господар шанка на Оклахома авенији. Упознали смо се, запричали и на крају спријатељили кафанским братством. Помогло ми је можда и то што је војску

Мој живот у иностранству

10.09.2018 у 10:28

Дани из кутије за лекове

Мој живот у иностранству је игра речи из Речника града у којем живим. Сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао. Речи које су желеле да испричају нешто о себи. Понекад ме, Маркони, мој „nom de plume“ замоли да напише увод. Прошлог пута, својим дугим уводом ми ниси оставио довољно места. Овог пута, остајеш без увода, рекох. Молим те, само једну причицу, преклињао је Маркони. За мог пса. Уздахнух дубоко. Болећив сам на псе. Зато попуштам. Због пса… Пас који је хватао зјале Жена и пас у дворишту поплочаном циглом. Пас трчкара около неко време. Њуши бокоре јасмина. Жена чисти остатке јесени и зиме. Затеже и брише коноп за сушење веша. Затим седа на столицу. Чита књигу и сунча се. Повремено баци поглед на пса међу љубичицама. Пас не ради ништа. Не може се

Мој живот у иностранству

28.08.2018 у 20:22

Дошао из Монтреа да буде домаћин у Србији

Током првих година свог боравка у иностранству одморе сам проводио у Србији углавном обављајући неопходне послове са српском бирократијом. Стојим онако са гомилом папира у катастру, чекајући да неко наиђе и започињем лагани разговор са једним младићем; ко за шта чека, колико дуго, како то иде?.. Кажем да радим у Чешкој, у корпорацији, да ми је прва година тамо. А он вели да има потпуно другу причу. Рођен је у Швајцарској, одрастао у Монтреу, тамо се школовао и радио.

Мој живот у иностранству

18.08.2018 у 10:49

Сузе у Јоханесбургу

Септембар месец, година 1993., блага и топла јесен у Београду, а прохладни и кишовити пролећни дани у Јоханесбургу. Нас четворо стигосмо у петак, сместисмо се некако у једну гломазну и хладну кућерину. Газда нас је позвао на ручак у недељу, лепо нема шта. Мени чудно што се пре ручка држе за руке и тихо изговарају молитву, смешно ми, али ме супруга гледа испод ока, види и сама да ми је смешно па се плаши да се не обрукамо. А месо преливено с нечим слатким, лепо остадох гладан. Фото Пиксабеј Газда је случајно директор основне сколе. Испало је баш згодно, јер наш осмогодишњи син треба да крене у школу у понедељак. Имају и они припремни разред за децу која не знају енглески, уосталом каже отићи ћемо сутрадан ујутру заједно до школе и тамо ће он већ све средити око уписа.

Мој живот у иностранству

11.08.2018 у 10:42

Како је пропало југословенство у Чикагу

Било је то осамдесет осме или девете године, прошлог века. Нешто пре поноћи С. и њен тадашњи муж Ж. са две другарице са посла, чијих се имена више не сећам и ја, улазимо у хрватски ноћни клуб „Континентал” у Чикагу. Унутра слободних места нема ни за лек. Ниједног, осим једног јединог сепареа, у којем седи осамљен човек, са наочарима на носу. Чудесна и неодољива С. са епитетом северноамеричке „девојке из комшилука”, „free spirit”, рођена Канађанка, илегална имигранткиња у Америци, средњу школу завршила у Сремским Карловцима, отац Новосађанин, бајкер, „слободани стрелац”, члан канадског огранка америчке мотористичке банде „Анђели пакла”, са нескривеним изненађењем у очима, рече:„Ено га, Оливер Драгојевић! Идем да га питам да седнемо поред њега, и одскакута потпуно

Мој живот у иностранству

03.08.2018 у 15:04

Јулија Николајевна звезда радничких прослава

Корпоративка је скуп који фирма пред нову годину организује у неком ресторану. У Русији је то скоро обавезно. Раније нисам нисам присуствовао таквим скуповима а чудило ме зашто се о томе толико говори. Руси који су радили код нас радовали су се том догађају. Половином децембра било је тешко резервисати слободан ресторан. Прослава се могла заказати раније али је директор рекао да наша фирма ради до краја децембра и да Нову годину можемо обележити само на крају месеца. На почетку децембра испраћати стару годину, бесмислено. У Уфи је постојао и српски ресторан, „Балкан грил”. Отишао сам тамо али ми је власник објаснио да су код њега сви термини попуњени. С обзиром да нас није било много он нам је предложио да нам обезбеди један већи сепаре његовог ресторана, под условом да скуп буде

Мој живот у иностранству

27.07.2018 у 10:55

Спремајте се, добили сте визу за Нови Зеланд

Загледам се у прошлост, од пре 22 године; млада сам, витка и лепа, (мада ја тог нисам била свесна тада), на врхунцу моје професорске каријере, удата, са два дивна сина, новоизграђеном кућом и новим „југом 55”. Живот је могао бити леп? Видовдан. Тог дана, кажу, неки људи виде оно што до тада нису могли, прогледају. Виде наду. Путујемо у Скопље, први пут колима, све мора бити завршено за један дан. Свануо је диван сунчани дан, 28. јун 1996. године. Рано устајање, моје дечаке, мужа и мене чека пут у Македонију. Пре пута одлазак у диспанзер, на рендгенски преглед плућа. Остале прегледе ћемо обавити у Скопљу. Тако су нам рекли. Снимају нам плућа, једном, другом, трећем и четвртом. Добијамо резултате, сви сем мене. „Извините, снимак није добар, морате поново. Снимати плућа

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству