Јулија Николајевна звезда радничких прослава

Корпоративка је скуп који фирма пред нову годину организује у неком ресторану. У Русији је то скоро обавезно. Раније нисам нисам присуствовао таквим скуповима а чудило ме зашто се о томе толико говори. Руси који су радили код нас радовали су се том догађају.

Половином децембра било је тешко резервисати слободан ресторан. Прослава се могла заказати раније али је директор рекао да наша фирма ради до краја децембра и да Нову годину можемо обележити само на крају месеца. На почетку децембра испраћати стару годину, бесмислено.

У Уфи је постојао и српски ресторан, „Балкан грил”. Отишао сам тамо али ми је власник објаснио да су код њега сви термини попуњени. С обзиром да нас није било много он нам је предложио да нам обезбеди један већи сепаре његовог ресторана, под условом да скуп буде око 13 часова. Директор се сложио али неке руске колегинице нису биле задовољне термином. Предлагале су да поново одем у ресторан и да замолим да почне бар мало касније, међутим директор је рекао да је одлука коначна.

Сви Руси су били лепо обучени. Били  су више свечани него Срби.

Међу последњима се појавила Јулија Николајевна, наш књиговођа, која је практично утрчала у ресторан у коме су места већ била заузета. Била је оскудно одевена у танкој хаљини, на глави је имала црвену перику са упадљивим роговима. Њен долазак пропраћен је аплаузом.

Била је гласна и весела. На скупу на коме је било свега пет жена, а неколико пута више мушкараца, постала је главна звезда вечери. Дуго после забаве се за њу говорило да је наша звезда. За мање од сат времена већ је била прилично пијана. Много је псовала, а кад се напила псовке су постајале све вулгарније. Неки Срби су такође били пијани и њима је било забавно разговарати са њом.

На почетку обратио нам се директор, пожело успешну наступајућу годину, рекао да се нада да ће наши грађевинари победити руску зиму и да ћемо испоштовати све рокове на којима инвеститори инсистирају. Због пословних обавеза морао је да путује у Москву и зато је раније напустио скуп.

Храна је била добра и сви су били задовољни. Ми смо поносно говорили да је то српска кухиња. Запослени су уз здравице говорили своје жеље, уз честе шале док је код Руса била обавезна музика за плес. Они воле и да певају уживо. Наши нису били много заинтересовани за игру и песму, а многи нису хтели ни здравице да говоре. Више смо уживали у јелу и пићу.

Руси нас нису разумели, није им било јасно како неко неће да отплеше са колегиницом. Посебно ако она предлаже плес. Још мање су разумели кад се појача наша новокомпонована музика и кад двојица тројица пијаних крену да звижде или да вриште. Нажалост било је много пијаних.

Марина је била у елементу, а поред ње у центру пажње је био и наш пословођа Тихомир Живковић. Неколико дана пред скуп проседи Тика офарбао је и косу и браду. Обукао је и црно одело, кравату и црни капут. Одавно је убедио себе да лепо изгледа, а исто тако је био убеђен да прелепо игра и плеше.

Најзабавнији тренутак је био кад је он кренуо са игром. Марина није имала превелику жељу да игра уз музику, више је волела вотку. Видевши да Срби избегавају да играју кренула је једног по једног да изазива. Наш архитекта који је раније професионално играо у фолклору кренуо је ка излазу, а Марина је видевши га скочила затраживши игру. Он је прихватио и својим наступом све одушевио а Марину исмејао.

Играла је лоше а у пијаном стању лоше се и кретала. Поред њега више је личила на пластичну лутку него на девојку. На крају песме он је продужио својим путем, а она се вратила на своје место и више није играла.

Наставила је да пије, постајала је све гласнија, а псовке су биле све чешће. Кад је секретарица кренула кући и кад се од свих опраштала, Марина јој је рекла неколико ружних и превише вулгарних речи. После тога села је у такси и отишла до једног нашег пословође са којим је била у вези а који није хтео да дође на прославу.

Ја сам био мало разочаран. Искрено сам више очекивао од корпоративке.

Мислио сам да Срби и Руси могу заједно да се добро забаве и проведу.

Или им, ипак, није био дан за прославу.

Горан Антонић, Русија