Сузе у Јоханесбургу

Септембар месец, година 1993., блага и топла јесен у Београду, а прохладни и кишовити пролећни дани у Јоханесбургу.

Нас четворо стигосмо у петак, сместисмо се некако у једну гломазну и хладну кућерину. Газда нас је позвао на ручак у недељу, лепо нема шта. Мени чудно што се пре ручка држе за руке и тихо изговарају молитву, смешно ми, али ме супруга гледа испод ока, види и сама да ми је смешно па се плаши да се не обрукамо.

А месо преливено с нечим слатким, лепо остадох гладан.

Газда је случајно директор основне сколе. Испало је баш згодно, јер наш осмогодишњи син треба да крене у школу у понедељак. Имају и они припремни разред за децу која не знају енглески, уосталом каже отићи ћемо сутрадан ујутру заједно до школе и тамо ће он већ све средити око уписа. Ништа да се не бринемо.

Тако је и било, лепо нас он сутрадан одвезе својим колима до школе, испричаше нам све у вези униформе, ваннаставних активности, секција, спорта…

Нисам баш све разумео, у ствари врло мало сам разумео, али сам уредно климао главом све време. А син стоји као укопан, ни реч не разуме, а ја му као преводим, мало преводим а мало измишљам, да случајно не посумња како тата не зна тај енглески баш добро.

Е, онда дође тренутак да син иде у учионицу а ја назад кући. Њему очи пуне суза, мени кнедла у грлу, не могу ни реч да проговорим, ни српску ни енглеску.

Некако се растадосмо, крећем назад, а сад мени очи пуне суза. Све ми она слика у очима како он одлази кроз нека врата, он једини без униформе, гледају га деца и смеју се, чудан им онако висок и збуњен, у ствари избезумљен, као да иде у затвор.

Нисам баш много обраћао пажњу кад нас је директор ујутру возио, нешто лево-десно-право. Знам да школа није далеко од куће, бићу ја код куће за петнаестак минута. А и ја избезумљен, све се мислим како ће овај мој да проведе цео дан у школи без једне речи, хоће ли га деца исмевати .

Тако ојађен, идем полако узбрдо и гледам око себе. И мислим се: јесмо ли ми број 67 или 76, беше ли оно 3. улица, или 3. авенија, видим сада како даље ходам пише и 3.лаан. Шта ли је сад то? Све ми улице одједном исте, само се добро сећам да кућа има зелену ограду. Али свака друга кућа има зелену ограду!

Прође пола сата, прође сат, ја још увек лутам, не могу да нађем кућу. Хвата ме паника. И онда почиње киша, не киша него пљусак, потоп, грмљавина. Никог сем мене на улици.

Стају људи колима да ме повезу, али ја не могу да се сетим адресе, не знам шта да им кажем, где идем, тотално сам у паници, хоћу ли ја икад наћи кућу.

Лутао сам још једно пола сата и пролазећи поред још једне зелене ограде видим моју драгу испред врата како тресе отирач. Ваљда од воде. Не верујем да сам јој се икада тако обрадовао, ни пре ни после тога.

Стигао сам кући, промрмљао јој неко објашњење како су у школи били јако опширни и детаљни. Ето, и покисао сам али није то ништа, сад ћу ја у купатило да се истуширам топлом водом и све је у реду.

Одем под туш, пустим врућу воду и исплачем се као никада у животу.

Бранко, Јоханесбург